На Васељенској је, 5. септембра, објављен текст Срђана Воларевића „Београд не жели Владана Десницу“ (овде; пренет овде, овде и овде). Његов настанак подстакнут је мојим текстом „И Владан Десница неподобан за еуропску Хрватску“, који је објављен на Фонду стратешке културе (овде; пренет овде, овде и овде). Иако је неоспорно да је аутор остварио своју намеру – да читаоцима омогући потпуније сагледавање судбине овог знаменитог Србина – сматрамо да би било добро да прокоментаришемо тек неколике његове исказе и недоумице које наведени текст садржи, а које су важне. Најпре, необична је тврдња да аутор има „сазнање да су речи Слађане Илић настале под посебним околностима“. Мој текст није настао ни под каквим „посебним околностима“. Писала сам га, вероватно, у сличним околностима у којима

Чуо сам шкљоцање оружја, а потом команду „Пуни, нишани, пали!“ Уследила је рафална паљба из аутоматских пушака – каже официр који је водио ђенерала на стрељање. Генерал Југословенске војске у отаџбини Драгољуб Дража Михаиловић рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду, али су остале још увек многе мистерије када је у питању смрт овог четничког команданта. Доносимо вам сведочење бившег подофицира КНОЈ-а Љуба Лазаревског о томе како је водио на стрељање четничког ђенерала, као и његову тврдњу да је он убијен и сахрањен у близини Белог двора! – Дража Михаиловић, са још девет осуђеника стрељан је у 1.30 сати после поноћи 18. јула 1946. године, у багремовој шуми, на 150 до

После 70 година и даље се расветљаваjу таjне масовних егзекуциjа, од jесени 1944. до ослобођења 1945. Воjници НДХ, коjи су с нацистима опседали Стаљинград, и муслимани и Албанци из СС Ханџар дивизиjе променили униформе у партизанске Припадници 369. пуковниjе НДХ с нацистима ишли у поход на Стаљинград КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто jе Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене jер су се осушили борови посађени поврх гробнице да би jе сакрили. Гробови оних коjе jе Озна прогласила народним неприjатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маjа 1945. године.

У исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и Далмација добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске. Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у

Почела је борба. Сава скаче на први тенк, отвара куполу, убацује бомбе које убијају посаду. Његов пратилац Звонко, скочио је на други тенк и учинио исто. У сјећању бораца, остао је тај призор упамћен као подвиг Саве Ковачевића и његовог пратиоца… Тек у прољеће 1944. године, нађена службена легитимација открила му је прави идентитет. Звао се Рудолф Шлајхер – Зен и био је капетан АБВЕР-а, њемачке војне обавјештајне службе… Почетком 1943. године Сава Ковачевић се нашао са својим штабом и пратиоцима у малом мјесту Острожац код Коњица. Организовали су напад на италијанску моторизовану колону. Два лака тенка ишла су на челу колоне. Почела је борба. Сава скаче на први тенк,

Састанак је одржан 11.11.1941. године, у гостионици преко пута станице Дивци, а почео је у 19,15 и завршио се у 20,35 часова. Присутни су са немачке стране: Потпуковник Kогард, Војни управни саветник др Kисел, Kапетан Матл, СС Оберштурмфирер Винике, Штандартенфирер Матерн. Присутни са четничке стране: Пуковник Дража Михаиловић, Мајор Александар Мишић, Пуковник Пантић, Kапетан Митровић. Скраћенице у тексту: п. пуковник Kогард = K; пуковник Дража Михаиловић = ДМ; мајор Александар Мишић = АМ; пуковник Пантић = П Потпуковник Kогард прочитао је следећу изјаву: “Господине пуковниче! Од стране Главне команде у Србији имам налог да изјавим: Пре две недеље поручили сте нам преко Ваших повереника у Београду да је Ваша намера

Из завршне речи ђенерала Михаиловића на југословенском комунистичком суду јула 1946. “Верујем да ће се наша будућа поколења, на прави начин позабавити невино страдалима; како од немачке, усташке, муслиманске, белогардијске и балистичке, тако и од ваше (партизанске) пушке. Такве захтеве намеће истина, као најбоља заштитница од нове несреће… Од свих савезничких војски у свету, наша је била једина, која се борила не само на једном, на два, већ, на жалост, на три фронта: против окупатора силног и свирепог и до зуба наоружаног, против усташа који су по злочинима премашили своје немачке господаре, стављајући под нож све што је српско, без разлике, жене децу и старце, и против трећег, Титовог, најжалоснијег

Звонимир Вучковић, војвода таковски, рођен је 6. 7. 1916. у Бијељини. Родитељи су му били по националности Хрвати, а отац му се звао Петар Пркић. Његов отацје умро 1920. од туберкулозе, док је Звонко још био дете. После две године, мајка Анка се преудала за потпуковника Александра Вучковића, родом из Врања. Био је то добар човек који је у свему заменио оца и у знак захвалности Звонко је касније преузео његово презиме. Звонко је решио да прати стопе свога очуха и 1931. године уписао је Војну академију у Београду са 61. класом питомаца. Завршио је академију 1936. године и у чину артиљеријског потпоручника распоређен је у Артиљеријски пук „Краљевић Томислав”

У Сремској Митровици одржана је академија под називом “Да се не заборави” поводом 75 година од страдања недужних житеља Срема у Другом свјетском рату. Тим поводом предсједник Покрајинске владе Игор Мировић подсјетио је да су усташе за мјесец и по дана 1942. године побиле више од 6.000 невиних Сремаца, саопштено је из Бироа за односе с јавношћу Покрајинске владе. “Срем је тих септембарских дана био завијен у црно. Злогласна усташка казнена експедиција коју је предводио Виктор Томић, за месец и по дана убила је више од 6.000 невиних житеља Срема”, истакао је Мировић говорећи на синоћњој академији у Сремској Митровици. Мировић је додао да је вјечно сјећање и најдубље поштовање

На Лесковац је 6. септембра 1944. пало 69 тона бомби, а пошто се у граду славио рођендан краља Петра, дошло је и пуно људи са стране, па је број жртава био огроман Тог дана на Лесковац је у савезничкој операцији “Ratwееk”, односно, “Недеља пацова”, која је почела у 12.18 часова, пало 69 тона тепих бомби из 20 америчких бомбардера и 28 пратећих ловаца. Од 28.000 становника, погинуло је између четири и седам хиљада људи и још толико је рањено. Срушено је 1.840 објеката. Радомир Гавриловић је у секунди изгубио оца, мајку и млађег брата од друге по реду бомбе која је пала на Лесковац. Преживели су он и старија сестра,