Kultura „hrvatskoga“ zla i konstantnost srpskog zaboravljanja

Datum objave: petak, 29 septembra, 2017
Veličina slova: A- A+

Na Vaseljenskoj je, 5. septembra, objavljen tekst Srđana Volarevića „Beograd ne želi Vladana Desnicu“ (ovde; prenet ovdeovde i ovde). Njegov nastanak podstaknut je mojim tekstom „I Vladan Desnica nepodoban za europsku Hrvatsku“, koji je objavljen na Fondu strateške kulture (ovde; prenet ovdeovde i ovde).

Ustaše (arhivska slika)
Ustaše (arhivska slika)

Iako je neosporno da je autor ostvario svoju nameru – da čitaocima omogući potpunije sagledavanje sudbine ovog znamenitog Srbina – smatramo da bi bilo dobro da prokomentarišemo tek nekolike njegove iskaze i nedoumice koje navedeni tekst sadrži, a koje su važne.

Najpre, neobična je tvrdnja da autor ima „saznanje da su reči Slađane Ilić nastale pod posebnim okolnostima“. Moj tekst nije nastao ni pod kakvim „posebnim okolnostima“. Pisala sam ga, verovatno, u sličnim okolnostima u kojima je Srđan Volarević pisao svoju odličnu knjigu eseja Izveštaj iz zemlje lotofaga (ovde). U tom smislu bilo bi dobro reći da autorov izvor, koji mu je sugerisao pod kakvim „okolnostima“ sam pisala ovaj tekst, nije pouzdan.

Moj tekst nastao je kao jedan u nizu članaka, objavljenih na FSK, kojima utvrđujem, ili pak potvrđujem, odnos zemalja u okruženju prema značajnim srpskim stvaraocima koji su rođeni na teritoriji tih zemalja: prema Njegošu (ovde), Andriću (ovde), Ćopiću (ovde) i Desnici (ovde). Svrha tih tekstova jeste da čitaoci mogu da se obaveste o revizionističkim pobudama i poslovima tih država i kada je reč o istoriji, i kada je reč o „kulturi“. Sagledavajući njihove stavove, čitalac je u prilici da zaključi da su jedino kulture tih, novih, zemalja (i naroda) na gubitku, kao i da još jednom potvrdi ono što je, nažalost, ili pak na sreću, oduvek svima jasno: sve što je srpsko za te zemlje je neprijateljsko i podložno je bezočnim i neutemeljenim revizijama.

Dakle, kada je reč o mojim tekstovima na FSK (svi se mogu pogledati ovde), nije reč ni o kakvom „zapitkivanju“ u vezi s tim „zašto Hrvati ne prihvataju Srbe i ne iskazuju poštovanje prema ma kom Srbinu, ili prema onome što potiče od Srba itd.“. Mislim da je danas u Srbiji odgovor na to pitanje jasan svakom ko ima elementarna znanja o NDH – uključujući i Poglavnikovu poruku Srbima (od 23. novembra 1941): „Meni je bilo jasno da se sa molitvenikom u ruci ne može boriti protiv razbojnika i zato sam poveo pokret s odlukom, da se na ljutu ranu metne i ljuta trava (…). Nećemo dopustiti, da i dalje u našem narodu živi otrov i korov, da i dalje zagušuje hrvatski narod i njegov život…“ (Ustaša: Vjesnik hrvatskog ustaškog oslobodilačkog pokreta, Zagreb 23. studenog 1941; izvor: Dinko Davidov,Totalni genocid: Nezavisna država Hrvatska 1941−1945ovde, str. 181).

Nema mesta zapitanosti gospodina Volarevića ni o „vapaju za obnovom komunističkog duha bratstva i jedinstva“. Smatram da je na osnovu mojih tekstova, objavljenih na FSK, to više nego jasno. No, ako bilo ko, ipak, sumnja, da takva ideja tinja i u mojim tekstovima (što je suprotno mojim intencijama), možda bi trebalo da navedem nekoliko – retorskih – pitanja na osnovu kojih se može zaključiti da, po mom mišljenju, svaki normalan čovek tako nešto NIKADA ne bi poželeo:

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji je leta 1941. godine počinio masovne pokolje Srba u Glini, Veljunu i Blagaju („Na srpski praznik Đurđevdan, glinske i zagrebačke ustaše pohapsile su 433 Srbina od 12 do 60 godina (…); brutalno su ih poubijali maljevima, kundacima, krampovima, noževima, ispred pripremljenih jama na Prekopskim poljima ispod Hadžera…“ (Davidov, isto, str. 67);

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji je jula 1941. godine u Banskom Grabovcu pobio „preko 1200 pohapšenih seljaka, od 16 do 60 godina starosti iz srezova Glina, Petrinja i Dvor na Uni? (…). Mrcvarenje privedenih ljudi nije bilo ni za gledanje ni za slušanje (…). Svi ljudi koje su ustaše dovele na Grabovac, morali su da sede na zemlji okrenuti prema velikim grobnicama, ne sluteći da će njihovu nasilnu smrt ustaše ispratiti bučno i veselo uz muziku i narodne pesme… Između bivaka i kaznene ekspedicije i iskopanih jama, bio je tamburaški orkestar. Uz razigrano kolo sa alkoholisanim dželatima, pesme i šenlučenja, počela je likvidacija na smrt osuđenih Srba“ (Davidov, isto, 67).

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda kome je, očigledno, najbliskija kultura slavljenja sopstvenih zločina – što na samim stratištima, u toku ili nakon izvršenja zločina? (vidi gore i Bojan Jovanović,Antropologija zlaovde, str. 100).

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji nastoji da održi kontinuitet slavljenja sopstvenih zločina ne samo iz dalje već i iz bliže prošlosti: „Bljesak“, „Oluja“, itd. (vidi Jovanović, isto, str. 100)?

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji su u selu Slaboština 1942. godine ubili i u bunar bacili 1368 žrtava među kojima je bilo pedesetoro dece od 6 meseci do 14 godina (Davidov, isto, str. 213)?

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji su u selu Draksenić 1942. godine na prevaru doveli i ubili, mučeći ih, 360 žrtava (raskomadali su 25 devojčica i izmrcvarili i umorili njihove majke) (Davidov, isto, str. 212)?

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji su u Mlaki kod Jasenovca, u crkvi Svetog proroka Ilije, spalili živu decu (isto, str. 144)?

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji je uništio – spalio, oštetio i oskrnavio – više od 450 pravoslavnih hramova („Ni u jednoj oblasti porobljene Evrope nije uništeno toliko kulturno-istorijskih spomenika kao na tlu Nezavisne Države Hrvatske“ (isto, str. 10));

– Da li bi normalan čovek poželeo da živi u zajedničkoj državi, u bratstvu i jedinstvu, s pripadnicima naroda koji je uništio ikonostas u pravoslavnoj crkvi u Glini, delo akademskog slikara Pavla Simića, iz 1886−1887. godine (isto, str. 11), ili pak ikonostas u crkvi manastira Hopovo, koji je delo najboljeg slikara srpskog baroka Teodora Kračuna, iz 1776. godine, ili pak druge ikonostase iz 18. veka: u Staroj Gradiški, Slatinskom Drenovcu, Velikoj Pisanici, u crkvi manastira Rakovac itd. (isto, str. 11)?

– Da li je potrebno da navodim dalje ono što bi svakome ko piše o ovim temama trebalo da bude dobro poznato?

Na pitanja uvaženog gospodina Volarevića: „Zašto se po milion i prvi put zgražavamo nad hrvatskim nepočinstvima nad nekim Srbinom, i živim i mrtvim? Šta bi još posle Mačve iz 1914, Jasenovca, Paga, Jadovna, Prebilovaca, Jastrebarskog… Bljeska, Oluje, masovnog i državom smišljenog paljenja preko 2.800.000  knjiga koje u ma čemu potsećaju na Srbe…  šta bi još trebalo da se desi pa da naša začuđenost napokon umukne?“, odgovoriću sledeće:

Poštovani gospodine Volareviću, ono zbog čega naša začuđenost ne može, i ne bi smela, da umukne nikada jesu konstantnost i priroda zla koje Hrvati, gotovo od kako su kao nacija konstruisani, čine Srbima, kao i činjenica da su Srbi, i nakon silnih, divljačkih hrvatskih nepočinstava, ipak ostajali da žive tu, dok konačno nisu istrebljeni ili proterani devedesetih godina 20. veka.

Gotovo je neverovatno da je nakon svega na prostoru sadašnje Hrvatske ostao da živi i jedan jedini Srbin. Što se hrvatskog zla nad Srbima tiče, jasno je da je ta konstantnost posledica činjenice da Hrvati za zla koja su počinili nikada u istoriji nisu bili kažnjeni već, naprotiv, nagrađivani su, doduše, od strane sebi sličnih.

Poslednji primer za to jeste činjenica da je takva Hrvatska postala članica Evropske unije. Izvinjavam se, kome će njeni predstavnici pričati o genocidu i o kulturi i odlučivati o tome da li je neka druga zemlja genocidna i kome će biti oteta kulturna baština, a koja će kvazidržava da uđe u Unesko? Zar ta činjenica nije potresna, zar nije dovoljno opominjuća i zar nije za konstantno čuđenje i iščuđavanje svih normalnih ljudi širom sveta?

Što se prirode hrvatskog zla tiče, nakon podrobnih istraživanja što samog fenomena zla, što konkretnih primera hrvatskoga zla, utvrdili smo sledeće: zbog masovnosti ustaških zločina isključujemo mogućnost da su zločine činile prvenstveno psihopate („Takav zločin nisu mogli da počine nekoliko stotina psihopata, umobolnih i ludih ustaša, kako je to tumačeno u komunističkoj Jugoslaviji, jer su u organizovanom ubijanju Srba učestvovali i Hrvati koji, kao dobrovoljni Pavelićevi dželati, nisu pripadali ustaškom pokretu“ (Jovanović, isto, str. 104; kurziv moj), tu vrstu sadističkog satiranja čitavog naroda možemo da razumemo samo iz šireg društvenog konteksta konkretne zajednice (hrvatske države), sa njenom tradicijom i „kulturom“.

Kada je reč o „običnim“ Hrvatima u NDH, oni su bili ne samo ravnodušni prema onome što državna mašinerija radi njihovim komšijama Srbima već – imajući u vidu masovnost stratišta i načine uništavanja srpskih sela (Srbe su najčešće ubijale njihove komšije iz susednih hrvatskih i muslimanskih sela) – slobodno se može reći da su mnogi „obični“ Hrvati uzeli aktivno učešće ujedinstvenom genocidu izvršenom maljevima, sekirama i kamama.

Ravnodušnosti nema čak ni u suočavanju s činjenicom da se „Oluja“ slavi kao državni praznik. Ovo slavljenje je dubinsko, u njemu aktivno učestvuju šire kategorije hrvatskog stanovništva, kao naknadno legitimisanje, odobravanje konačnog uništenja i izgona Srba s područja Like, Korduna, Banije i severne Dalmacije. To je samo još jedan pokazatelj prisutnosti starog zla, ne toliko njegovog cikličnog pojavljivanja, koliko njegove dugotrajne uraslosti u sve pore života običnih ljudi te zajednice. Imajući u vidu do sada navedeno, a prvenstveno činjenicu da se u Hrvatskoj veliki zločinkonačnog rešenja srpskog pitanja ubijanjem i masovnim proterivanjem Srba slavi – ne samo od strane države, već i od strane široke populacije, tada bismo mogli zlo Jadovna, Jasenovca, Oluje i Bljeska nazvati – prazničnim zlom.

Najpre, masovni pokolji i svireposti u pogromu, četrdesetih godina 20. veka, činile su zadovoljstvopočiniocima zla (v. Jovanović, isto), zbog čega možemo reći da je to kolektivno „uživanje“ hrvatskih nacista bilo svojevrstan vid svetkovine.

Sadistička mučenja i masovna satiranja bila su zapravo ritual u kom su se zločinci, osim što su osećali zadovoljstvo, osećali i takmičarski, pa su tako neki od njih „zaslužili“ da se nađu i u Ginisovoj knjizi rekorda. Naime, „Fra Sotona Filipović samo tokom osam dana zaklao je u Jasenovcu 12.000 ljudi, a Petar Brzica je u toku jednog dana 1942. godine u Jasenovcu zaklao 1360 ljudi. (v. Jovanović, isto, str. 107‒108).

Zar to nije bar za konstantno čuđenje, poštovani gospodine Volareviću? Zar čuđenje, kako je to filozofija odavno utvrdila (ovde), nije prvi i odlučan korak ka saznanju – u ovom slučaju ka saznanju o dubini i dugotrajnosti hrvatskog totalnog zla koje hoće da satre naš narod?

Konačno, nije baš najtačnije da, kako kažete, „Beograd ne želi Vladana Desnicu“. Beograd je, kao što svi znaju, često inertan, arogantan i lenj.

Uzmimo kao primer sudbinu Save Šumanovića. Ne zna se kako su ga ustaše ubile, maljem ili metkom (ovde), a takođe nikada nije utvrđeno da li su mu ustaše, pred smrt, slomile ruke uz luciferski komentar: „Evo ti, pa sada slikaj!“, kao što se priča (ovde, komentar: „Nema zaborava“).

Zašto ne znamo pouzdanost te priče? Zato što je Šumanović sahranjen u zajedničkoj grobnici i zato što nikada – tokom 75 godina – u Srbiji nikome nije palo na pamet da nađe njegove posmrtne ostatke i dostojno ih sahrani.

Da li je Šumanović umoren metkom ili maljem, da li su mu zbilja slomljene ruke, kako bi mu se demonski izvršitelji rugali – to još ne znamo zato što je državi Srbiji „skupo“ da izdvoji novac kako bi to ispitala.

Svaka Šumanovićeva slika košta danas između 80.000 i 120.000 evra (ovde). Njegova celokupna umetnička zaostavština, od 350 ulja na platnu i 67 crteža, predata je u nadležnost Srbiji (ovde). Zar je moguće da Srbija ne želi da otkrije pojedinosti njegove tragične sudbine, zato što „nema novaca“?

 „Beograd“ ne nipodaštava ni Desnicu, ni Šumanovića, već od takve vrste zaborava pati cela Srbija i to je naša tragedija. No, nikako ni bi trebalo da skrajnemo veoma značajnu činjenicu kada je reč o hrvatskom genocidu nad Srbima i hrvatskom slavljenju sopstvenih zločina, kao i o ćutanju o svemu tome u savremenoj srpskoj kulturi (a posebno umetnosti): sve je to samo nastavak poluvekovne titoističke matrice planiranog zaborava i samozaborava (Davidov, isto, str. 19−22; Jovanović, isto, str. 186−189; 197; Bojan Jovanović, Pamćenje i samozaboravovde).

I to se mora promeniti. Bilo bi časno da na toj promeni rade pripadnici kulturne elite ili pak osvešćeni i nepotkupljivi pojedinci. Srpska kultura u celini samo će tako postati bolja i humanija. Hvala i gospodinu Volareviću što svojim pisanjem daje doprinos tome.

Autor: Slađana Ilić

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

I Desnica nepodoban za europsku Hrvatsku | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top