О томе, како је у српским земљама било у Другом светском рату, говори и сведочанство немачка поручника, Петар Гајсера, који је као припадник Вермахта ратовао на нашим просторима. „У Србији су сви пуцали на нас, чак и старци и деца. Кад смо дошли у Хрватску видели смо злочине које људски ум не може ни да замисли. Онда су нас пребацили у Босну. У Босни живи сам ђаво.” Реч је о писму поручника Петера Гајслера из 11. чете, 721 пешадијског пука, 718. дивизије Вермахта, написаног 21. јуна 1942. године. Налази се у архиву Библиотеке савремене историје у Штутгарту у Немачкој. Извор: СРБИН ИНФО  

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је

На ФСК већ је било речи о неподобности Његоша (овде), Андрића (овде) и Ћопића (овде) за хрватску и бошњачку националистичку јавност – доминантну у тамошњим друштвима која се „развијају“ под патронатима Брисела и Вашингтона. На сличан начин за њих је неподобан и Владан Десница (1905−1967). Десничин роман Прољећа Ивана Галеба (1959) каткад се сврстава у пет најбољих српских романа 20. века – заједно са Црњансковим Сеобама, Андрићевом Проклетом авлијом, Селимовићевим Дервишом и смрти и Нечистом крви Борисава Станковића (на пример овде). Проблем је, наравно, у атрибуту српски,пошто је писац овог романа, иначе врхунски интелектуалац, био Србин из Далмације који је „свој књижевни рад започео као српски писац, покретач једног од српских регионалних часописа између два рата“ (Ј. Деретић, Историја српске књижевности, овде, стр.

Мазовер је већ 1998. утврдио да су бивше комунистичке земље умјесто либералне демокрације добиле предаторски капитализам. Што су већа отимања, то је јача националистичка реторика. А у том су контексту Срби у Хрватској мрачна и тужна тема која се у хрватском друштву једва и примјећује, осим као побијеђени непријатељ Позната повјесничарка Зорица Стипетић неколико је година била одсутна из јавности, али све вријеме прати што се у Хрватској дешава. У разговору за Новости објашњава парадоксе и манипулације у вези данашњег поимања и прокламирања повијести Хрватске, које користе власти и десне странке и удруге. Kолико је повијесни ревизионизам у Хрватској узнапредовао посљедњих неколико година? Ово је за мене тјескобно питање и

Послератна судбина Југославије кројила се у Вашингтону. Луј Адамич убедио Рузвелта и Черчила да су партизани једини озбиљан партнер Када су савезници почели полако да очијукају са партизанским покретом Јосипа Броза, и да постепено захлађују односе са југословенском војском у отаџбини, односно са покретом Драже Михаиловића, још је отворено историјско питање које остаје истраживачима да га разреше у времену које је пред нама. Књига Лорен Лис “Американци југословенског порекла и национална безбедност САД у време Другог светског рата”, која би ускоро требало да се појави у преводу на српском језику, могла би да буде један од степеника у истраживању овог дела наше прошлости. Ова вишеслојна књига на добар начин показује

Историја је скрила Лијевче поље у заборав. Мало ко зна да је оно, попут Косова, једно од крвљу натопљених српских поља. Лијевче поље се налази на сјеверу Републике Српске, у близини Бања Луке. Омеђено је планином Козаром и ријекама Савом и Врбасом. Захваљујући одличном географском положају, ова плодна равница, изузетене природне љепоте, дом је великом броју становника. Становништво Лијевче поља се у већој мјери населио након Првог свјетског рата и слома Аустроугарске. Спустили су се са гудура и врлети планина Мањаче и Козаре. Након oдбрамбено-отаџбинског рата у Лијевче се населио велики број избјеглих Срба са простора Републике Српске Крајине. У Лијевче пољу нови дом су нашли Крајишници, Личани, Сањани и

У Сарајеву основна школа добила назив по Мустафи Бусулаџићу Именовање основне школе у Сарајеву по осведоченом пропагатору усташких идеја и антисемити из периода Другог светског рата Мустафи Бусулаџићу, прст је у око свим жртвама геноцида и Холокауста у Другом светском рату на подручју НДХ – каже, за “Новости”, председник Удружења “Јадовно-Госпић-Паг 1941” Душан Басташић. – Овај потез у Федерацији БиХ је реафирмација усташтва у ФБиХ, а посебно забрињава индоктринација усташком идеологијом деце – истиче Басташић. – Јасно је да институције РС и Србије неће имати утицаја на то да се одлука промени, али очекујем јак одговор српских и јеврејских удружења. Бивша Основна школа “Доброшевићи” у сарајевској општини Нови град од

„Новости“ објављују детаље тек откривеног писма Милунке Савић председнику владе током окупације. Код Косте Пећанца била курир, после без прихода. Није могла да издржава потомке. Много је тога непознатог до данас остало о Милунки Савић, хероини балканских ратова и Првог светског рата, између осталог и то како и од чега је живела током окупације Београда 1941-1945. Према једном писму које је редакцији „Новости“ уступио праунук ратног премијера Милана Недића, очигледно је живела више него бедно. Ово писмо, до сада необјављивано, сасвим случајно открио је др Александар Стојановић из Института за новију историју Србије. Писмо упућено Недићу, 11. фебруара 1943, нађено је међу документима Председништва министарског савета. „Господине председниче, молим Вас

Војвода Петар Бојовић преминуо је у 87. години живота 19. јануара 1945. у свом београдском стану. Комунистичка контраобавештајна служба преко радија је забранила присуствовање народа сахрани, а леш је на Ново гробље превезен таљигама Једна од срамнијих страница историје главног града Србије након ослобођења Београда од немачке окупације у јесен 1944. догодила се крајем те године на Врачару, у Трнској 25, адреси јединог живог српског и југословенског војводе Петра Бојовића, учесника у седам ратова и одликованог нашим највећим војним почастима. Припадници комунистичке контраобавештајне службе ОЗНА, упали су Бојовићу у стан. Бојовић је упитао незване госте ко су, а они су, спазивши шињел краљеве војске с војводским ознакама, почели да омаловажавају

Државна комисиjа за таjне гробнице пописала jе више од 50.000 жртава и евидентирала 211 локациjа. Од свих бивших република СФРЈ, само се Србиjа обрачунавала са уметницима – убиjено их jе 77. ДРЖАВНА комисиjа за таjне гробнице убиjених после 12. септембра 1944, за три године рада прикупила jе податке за више од 50.000 људи настрадалих у послератним чисткама, и евидентирано jе 211 локациjа. Књига жртава направљена jе као модерна база података, доступна грађанима преко саjта Комисиjе, где они, али и судови, могу свакодневно да користе податке за потребе рехабилитациjе. За свако лице постоjе име и презиме, занимање, националност, пребивалиште, место рођења, време и место страдања. Из регистра се може видети и ко

Док је у „уметничкој“ задрузи Ђорђа Андрејевића Куна, у ослобођеном Београду 1944. године, израђивао портрете Тита и Стаљина, деловао је као један обичан „комунац“ с даром за нову реалну уметност. У тим првим данима ослобођења, нико, па ни тај Ђорђе Андрејевић Кун, аутор грба са шест буктиња и највећи „графички ауторитет“ у новом режиму, није знао да Десимир Жижовић Буин, који је касније своје место у историји уписао ликовима најпознатијих српских партизана Мирка и Славка, није „обичан комунац“. Јер, партизани нису листали часопис Млади Равногорац који је уређивао Драгиша Васић, па нису видели ни илустрације младог Буина. Све док Кун није добио безбедносни извештај да је један од његових пулена