Мере самоодбране, које су предузимали Срби у тренуцима тоталног безнађа, прерастале су у суров облик освете по прастарој девизи: „Око за око, зуб за зуб.” Чувени енглески филозоф Бекон рекао је: „Освета је нека врста дивље правде.” То подразумева да она увек води другој неправди, али са осветом се мора рачунати у тренуцима безумља. Римски песник Вергилије, у Енејиди, ставио је у уста свом јунаку речи много пута навођене: „О нек се роди осветник неки из пепела мога.” Према записима очевидаца злочина, сличне поруке остављале су жртве усташког терора пре бацања у поноре и зверског убијања. Речи умирућих увек се претварају у аманет, а у рату постале су обавеза

На поставци у Народном музеју у Ужицу види се и фотографија како партизани и четници заједно спроводе колону немачких заробљеника Ужице – Нова стална поставка „Ужичка република 1941” у Народном музеју у Ужицу, која је изложеним експонатима спојила кокарду и петокраку из тог времена, привлачи многе посетиоце из земље и иностранства. До сада ју је од октобра прошле године, када је отворена, видело преко 4.000 људи из Србије, БиХ, Хрватске, Израела, Кине и других држава, каже за наш лист аутор поставке музејски саветник Радивоје Папић, додајући да је „Ужичка република“, уз спомен-поставку на Кадињачи, постала најпосећенија изложба овог музеја. – Долазе да је виде и старији, удружења пензионера и бораца, а

Аутор: Биљана Бошњак Поред уметничке и верске, највећа заоставштина епископа Иринеја јесте 2.800 српске деце спасене из мађарског логора Епископ бачки Иринеј Ћирић, родољуб, песник, сликар и преводилац, током Другог светског рата спасио је око 2.800 деце и 180 мајки са бебама из мађарског логора Шарвара и удомио их у породице по Бачкој. Основао је Епархијску дечију болницу за лечење малишана оболелих у логору од туберкулозе, а нова власт сачекала га је камењем и батинама, од којих се није опоравио. Када се 19. августа, на Преображење Господње, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је

Немци су, зна се, велики народ. Вебер је, дабоме, велики филозоф. Фрау Меркел, нема сумње, велики политичар. И од њих, не једном, говорио нам је наш нови председник, треба учити. Шта? Све, рекао је Вучић. И једнострано прогласио крај српске историје и почетак „практичног доба“ у односима са Немачком. Доба у коме ми „мали народ“, како вели Вучић, морамо учити од великих. И ја сам, зато, као аналитичар, почео да пратим шта ради та фрау Меркел, желећи да нешто научим и публици препоручим. Прво што сам схватио јесте да се фрау Меркел не одриче историје свог народа, чак ни њених најсрамнијих периода. А било их је. Из онога што чини

„Стално сте заузети проблемима партизана, муслимана и усташа. Изгледа да сте се сасвим задубили у ову унутрашњу борбу на велику штету југословенског доприноса ратном напору Уједињених нација“, написао је Генерал Армстронг Приче о југословенском отпору углавном су се односиле на генерала Михаиловића и његове четнике, а онда се појавио „чувени“ извештај који је променио угао гледања и дао замах покрету који је одбацио Михаиловића. Полемика о укидању пресуде из 1946. године још увек не јењава, када је по одлуци суда стрељан Драгољуб Дража Михаиловић, четнички генерал. О томе шта му је претходило, о ставовима свих страна у овом процесу, доста се писало протеклих деценија, но постоји једна преписка о којој

Шта је све претходило хапшењу Драже Михаиловића, у јануару 1946. Остаје дилема да ли је командант Горске гарде намакао омчу на врат Дражи или је убијен. Тврди се да је лажни Калабић 15 центиметара нижи од правог Србија је велика тајна. Колико год ова констатација старог циника, на први поглед, изгледала натегнуто и била производ нашег кафанског смисла за хумор и досетку, све што се последњих десетак дана дешавало, од доношења пресуде о рехабилитацији Николе Калабића, ипак говори о њеној тачности. Готово да нема сегмента јавног живота да се, с времена на време, не саплетемо о неку бусију тајне. Није ли ово тренутак да се, по ко зна који пут,

Предлагачи рехабилитације ратног премијера Србије незадовољни притисцима на суд Предлагачи рехабилитације Милана Недића, председник владе Србије током Другог светског рата, односно његова породица, Српски либерални савет и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, спремају се да туже министре Ивицу Дачића и Александра Вулина, као и председника скупштинског одбора за људска и мањинска права Меху Омеровића. На душу им стављају да непримереним изјавама константно врше притисак на суд. – Сматрамо да су изјаве људи из владајуће гарнитуре, Дачића, Вулина и Омеровића, најблаже речено некоректне и њима врше притисак на суд, због чега ћемо морати да их тужимо – каже Александар Недић, праунук колаборационистичког политичара. – Посебно је спорно Вулиново изједначавање

Нови Сад – Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин изјавио је данас да ће му бити „велико задовољство” да се пред усташама и пред породицом Милана Недића бори за истину у српском народу, његовој антифашитичкој прошлости и будућности. „Биће ми велико задовољство и пред усташама и пред Недићевцима да се борим за истину у нашем народу, нашој антифашистичкој прошлости и нашој антифасиштичкој будућности, и да никада не дозволим да злочинци и жртве буду изједначени”, поручио је Вулин. Вулин је породици Милана Недића, која је против њега најавила тужбу због његових изјава о улози Недића током нацистицке окупације Србије, предложио да стане у ред са усташама које су

Владимир Назор (1876-1949), по народности је Хрват, писац, песник и књижевник. Уочи Другог светског рата Назор је подржавао Мачекову опозицију. За време тз. Независне Државе Хрватске постао је 1941. године чланом Павелићеве Хрватске Академије знаности у уметности. Током 1942. године напуштиа Загреб и одлази у Врховни партизански штаб, где остаје сво време трајања револуције. Назор је постао је први председник Президијума Сабора НР Хрватске и том приликом упутио је једну званичну „Поруку Хрватима“, у којој дословно стоји: „Тим чином су родољуби на мене свратили пажњу не само Хрвата од Чаковца у Међимурју и од Чичарије у Истри до Боке Которске, па од Лошиња на Јадрану до Земуна на Дунаву, но

Тешко је било предвидети пре само двадесетак година да ће се животни, овоземаљски и небески пут народног хероја Милана Зечара заокружити, а верујемо и коначно затворити, 110 година након његовог рођења поново на родној Шћеници, у некадашњој Жупи Љубомир, касније Општини, а данас МЗ која се простире између Леотара и Видуше на око 800 м, кажу идеалне надморске висине. Али зато, било је лако предвидљиво да ће Милан Зечар бити велики човек, да ће иза себе оставити грандиозно дјело и дубок траг на свом животном и стваралачком путу, јер је у сваком животном добу одрастања и сазревања одскакао од других својом талентом, способношћу да ствара и гради, да окупља и