Караџић о рату у БиХ: Били смо полигон сваком коме је био потребан пакао у овом региону

Први предсједник Републике Српске открива и какав је био његов лични однос са Алијом Изетбеговићем, зашто је пропао историјски договор са СДА, осветљује данашње облике империјализма, а стигао је да се бави и феноменом Новака Ђоковића.

У Освит најрадоснијег хришћанског празника Радован Караџић ексклузивно је одговорио на питања „Новости“ о ратном вихору у БиХ, „пунолетству“ незрелог мира, коренима нетрпељивости Срба и Муслимана, западној пропагандној машинерији…

Први председник Републике Српске открива и какав је био његов лични однос са Алијом Изетбеговићем, зашто је пропао историјски договор са СДА, осветљује данашње облике империјализма, а стигао је да се бави и феноменом Новака Ђоковића…

Скоро ће четврт века од окончања рата у БиХ, и требало би да је већ све јасно: и узроци, и последице, и нови старт друштава која су ратовала. Је ли то исти мир, или постоји „наш“ и „њихов“ мир? Ако су различити, а пунолетни су и зрели, јесу ли и различитог пола, јесу ли у љубави, могу ли се узети? Би ли то био миран брак два мира, или два мира у блиском односу могу да створе пакао?

Четврт века би другим народима била довољна дистанца за зрело и разложно разматрање, па чак и за вицеве и шале, али наш мир/мирови не изгледа/ју зрело. Зашто је то тако?

Неко ће рећи да је то због „братске блискости“ (Каин – Авељ синдром) неко ће рећи да ми можемо да се раздвојимо, али да невидљива „пупчана врпца“ између нас не пуца, никад. Правог објашњења за једно нездраво интересовање нас једних за друге – нема, нити ће икаква временска дистанца бити довољна. Такво траћење народних снага може се осматрати само са велике физичко-временске дистанце, на пример, са Марса.

Не само Јужни Словени, него и цео словенски свет живи разједињен и супротстављен, нарочито након великог црквеног раскола 1054. године, који иде кроз живо ткиво словенског света, умањује његов значај у свету, и омогућава доминацију других над свима осталима. Чак су нас комунисти учили да су панславистичка осећања грешна и назадна, али ја „грешни и назадни“ и даље на утакмицама навијам за словенске земље, и радо читам или слушам словенску класику. Идеја о „љубави“ међу народима је можда немогућа, али блискости и наклоности постоје, мада владе то често кваре.

Али, након Фројда, лако склизнемо у области несвесног, које је теже разумети, али лакше прихватити или опростити. Можда тај нездрави интерес једних за друге и није мета-психолошки, несвестан и без циља? Шта то ми хоћемо једни од других, што већ нисмо узели? Шта хоћемо да учинимо једни другима, што већ нисмо чинили? Не само да је такав нездрави интерес, злурадост и „сеирење“ преко плота – основа за пакост, у којој протичу животи наших генерација и генерација, већ и за мржњу, која је непогрешив знак комплекса инфериорности, слабости и страха.

Та психолошка позадина сигурно постоји, као основа наше дневне друштвене патологије, али се овога пута ратовало са конкретним циљевима, на основу уверења да ратови нису завршени, и да неки од нас хоће нешто што припада другима, и на шта немају право.

Омиљени инструмент ове игре је „померање“ и бркање планова, па се право на слободу тумачи као нетрпељивост према другоме. Не само да је на мети грабљиваца туђа територија, богомоље и имовина, него и народна маса, коју присвајају на основу промене вере или идеологије, и нематеријално богатство, језик, културно наслеђе, наметања другог идентитета, или још пожељније – до потпуног прогона!

Значи ли то да „ћемо се ћерати још“ (М. Бећковић)? И око чега?

Крађа језика

Језик се не може успешно украсти, јер сам језик зна шта је и чији је. И преотети народ зна ко је и чији је, што само увећава његову, и патњу његове матице, те изроди понеког горућег непријатеља бившег идентитета. Најуспешнија је отимачина територија које припадају другима, најчешће на основу империјалних граница, те произвољног комунистичког манипулисања унутрашњим границама.

Зашто је било тешко утврдити на шта неко има право, а на шта не? Или је систем међународног права баш зато уништен, док се те неправне-противправне ствари не посвршавају? Зато ће расветљавање узрока и последица наших трагедија попричекати, док се не задовоље зли апетити, ако се икад задовољи њихов ирационални извор. Сами смо се понудили као полигон свакоме коме затреба пакао у региону.

Дакле, изгледа да ништа није готово, и ништа није јасно, и то двоје је у узрочно-последичној вези: није готово зато што није јасно. У ствари је још горе, јер је свет присвојио лажну слику о узроцима, исходима, последицама. Данас је све затамњено и искривљено, више него што је било на почетку кризе, јер су „замагљивачи“ наставили да раде у три смене, све до данас. Створена је виртуелна реалност, и у медијима „креиран“ другачији српски народ, а истакнутим појединцима „изграђене“ потпуно лажне репутације, довољне за аутоматску осуду.

Злочин те врсте и тих, планетарних размера није запамћен у историји. Чак и најбољи међу нама, као што је племенити витез Ћоковић, нису подржани на „западним“ игралиштима.

Од свих лажи свакако је најмалигнија она која је навела масовне убице (Норвешка, Нови Зеланд) да помињу Србе (и мене) као пример за своја недела, на основу лажне слике коју су о нама створили злочиначки медији. Наш свет је постао „Царство лажи“, а мора бити да је и сам Цар Лажи негде у близини.

Само изузетни појединци, као покојни Пинтер, па Чомски, па најдиректније Хандке, коме није било тешко да лично дође и сагледа истину, те неколико истакнутих, али усамљених аутора по свету, (С. Флауднерс, Д. Џонстон, Е. Вилкоксон,) знају о чему се ради. Изузетни људи су и по дефиницији усамљени, али они светле, и без њих би владао потпуни мрак. Остали, „не-изузетни“, су индиферентни према питању истине, што је упитно са становишта интегритета и моралне одговорности.

Кад цела истина изађе на видело, биће то поразно за многе учеснике: за већину медија, за лажне и бесрамне „новинаре“, за неке „хуманитарце“ и њихове организације, па чак и за неке аспекте ангажмана Уједињених нација. Али, најодвратнија и најбруталнија је лаж да је сукоб избио на основи анимозитета Срба према муслиманима, и та лаж не може да чека на разоткривање. А Срби су последњи народ коме се може приписати верска нетрпељивосг, посебно према муслиманима (исламу)! Постоје недавни примери ропства, сегрегације и истребљења које су починили други, а никад Срби.

Садашњи лидери овога света, иако нису створили, треба да размонтирају све ове лажи, јер свет не може опстати без права и правде. Између осталог, и ти ратови, и послератни догађаји, укључујући и суђења, врше се у њихово име, а не верујем да би иједан од светских лидера пристао на то.

Ислам и иконе

Никада није постојала нетрпељивост Срба према исламу. Србија је била прва европска земља која је ислам признала као званичну религију. Видели смо како цела Србија отворених срца дочекује мигранте из исламских земаља, а њихову децу милује, пази и школује. Случајно је то у складу са ставом Владе, али то је у дубини душе народа, са којим живи највише мањина у Европи.

Уосталом, Срби и нису прелазили на било који ислам због ислама, него због Турака, па се то увек звало „турчење“ а никад „исламизовање“, а српски отпор није био против ислама, него против Турака као окупатора (померање-искривљење). Но, и поред тога, сви истакнути Срби, међу којима и мој далеки и извањи предак Вук Стефановић Караџић, још с почетка 19. века – сматрали су домаће муслимане Србима исламске вере („Срби сва три закона“) Исто тако је и код највећег српског песника П. П. Његоша.

Иако православни владика и владар, без обзира на веру призива их као своје Србе на заједничку борбу против окупатора (види преписку са Али-пашом Ризванбеговићем и другим истакнутим муслиманским првацима). Лорд Овен је рекао да је ово био грађански рат између Срба који припадају трима верама. А цела плејада песника и писаца Срба-муслимана од почетка до данас су подржавали и развијали то своје етничко својство, јер начин веровања у истога бога не мења национални идентитет.

Јудаизам, хришћанство и ислам (Аврамовске вере) деле истог бога, и многе старозаветне светитеље. А сукоби између ових група никад нису имали никакве везе са „небеским“ и духовним стварима, него искључиво са стварима „овога света“. Још једно померање-искривљење.

Увек је било, и биће, међу муслиманима српског порекла великих духова и стваралаца, који се не одричу и те своје основне компоненте у идентитету (проширени, уместо искључивог идентитета). Није паметно, нити могуће издати свој идентитет, јер је он извор целокупног стваралаштва, сигурности и трајања, и они су то знали. Пошто је „исламизација“ домаћег становништва текла под притиском и насилно, то становништво је дуго, деценијама ако не и вековима, живело као „криптохришћани“ (Олга Зиројевић) тј. код куће хришћани, напољу муслимани, па и до данас неки чувају негде на таванима славске иконе и аманете предака, баш оних који су невољко прешли у ислам. (После читања рада О. Зиројевић, јасније је зашто се, у „Горском вијенцу“, након двеста година домаћи потурчени Србин, кадија, јавно заклиње: „Ћабо света, у нас нема хиле“ – јер је код неких других било)

За разлику, повраци у хришћанство, мада не масовни, никад нису били присилни.

Договор у Босни

Имао сам тешкоћа да током кризе објасним својим београдским пријатељима да се није лако договорити у Босни. Они су о муслиманима говорили готово са нежношћу, као о „својима“, док су претензије Хрватске схватали са забринутошћу.

Наш српски, и мој лични однос према муслиманима у Босни био је супротан ономе што је створила пропагандна машинерија. Добро је познато да је било много личних пријатељстава, бракова и других односа међу људима истог сталежа.

Једина несрећа се појављивала кад би нека сила напала Србе, неки од муслимана би ушли у савез са агресором, али неки би били савезници Срба такође. Овога пута је то био још један напад на заједничку државу, и интереси Срба и муслимана су се разликовали. Али, тада је требало применити принципе закона и права, а муслимани нису имали никаквог права да доминирају над хришћанском већином у Босни, чак и кад би била мањина.

Срби у БиХ нису хтели никакве промене државног карактера, осим демократских; имали су право вета на независност БиХ и друге крупне промене, и по основу конститутивности, и због правила „две трећине гласача“; попуштали су и давали концесије, и није било места у коме није било муслимана у знатном броју до краја рата, укључујући и чисто муслиманска насеља. Српска војска (ВРС) имала је појединаца, па и целу једну јединицу муслимана у свом саставу.

Они нису бранили само своје комшије Србе, већ и заједничке вредности, секуларни карактер државе, и то им служи на част. Антисрпски новинар Едвард Вулијами објавио је у августу 1992. године, након што су најгори догађаји у Приједору већ прошли, како Муслимани и Хрвати купе летину и живе у миру, јер су одлучили да се не боре против Срба и српске власти, и да чекају политичко решење. Тамо где муслимански екстремисти нису започели борбе, борби није ни било.

Дакле, нема и није било никаквог антагонизма и нетрпељивости према муслиманима, већ искључиво према доминацији од кога год она потицала. Још једно померање! Чак да је и нека православна заједница покушала да доминира над Србима у Босни, српски одговор би био исти. Зашто се цела „међународна заједница“ прави луда и не препознаје суштину сукоба? Исто би било кад би Срби намеравали да, без пристанка муслимана, целу Босну припоје унитарној Србији, без икакве аутономије – муслимани би се борили до посљедњега.

Личне везе

А мој лични однос према муслиманима, (о чему се сад, кад нема никакву другу сврху, може говорити) био је идентичан мом односу према Србима и Хрватима. У Сарајево сам дошао из Никшића, у коме ни за време Другог светског рата није било међуверских (већ само идеолошких) антагонизама и злочина. У непосредном комшилуку живела је породица Аџајлић, у најбољим односима са мојим родитељима. Њихов предак, Мујо Аџајлић је био алај-барјактар краља Николе у борбама за ослобођеље од Турака. Невелика муслиманска заједница у Никшићу је до данас била врло поштована и успешна, нарочито на пољу медицине, спорта и друштвених активности.

Уз то, мој покојни отац је још од пре рата имао побратима, црногорског Албанца – муслимана (Таип Хутић), кога смо волели као и рођеног стрица.

Кад су све ове лажи кренуле, присетио сам се да су све моје пословне везе, па и оне најосетљивије, биле са муслиманима, са изузетком интернисте, који је био Хрват (М. Г.), и они то знају. Оба моја адвоката су муслимани, (Е. Г. и Ф. К.) мој стоматолог је муслиман (Ф. Т.) мој кројач (С. И.) такође, мој фризер (М. Ш.) исто тако, као и сви други, обућар, снабдевач храном, кондитор, берберин – сви до посљедњега су били муслимани, и нигде ни једног Србина, јер ми то није било важно.

Међу муслиманима сам имао и много личних пријатеља током скоро шездесет година живота у Сарајеву, којима сам и сада пријатељ. Многи би се запањили кад би знали колико се познатих и непознатих муслимана јављало мени и мојој породици, са подршком и солидарношћу – све до ових дана. Никад у круговима којима сам припадао нисам упознао некога муслимана или Хрвата који би био неприхватљив. Нисам се ваљда дружио само са анђелима. Можда су бројна лична познанства решење нашег проблема. Мржња је анонимна и инфериорна.

Поред лажи о узроцима, току и последицама овога рата, од којих је свака малигна, најгора је она која је навела масовне убице да се диве таквим „Србима“ – виртуелним и креираним од стране безочне машинерије, да је разлог за рат у верској нетрпељивости. Цео српски народ у БиХ, укључујући сву елиту, био је за одбрану српских права, и није имао никакву нетрпељивост. Ни наши противници нису изабрали рат због нетрпељивости према нама, него због сасвим практичних разлога: да овладају нама и нашим добрима, да обезбеде сталну доминацију каква је постојала у турско доба, и коначно да нас иселе из Босне.

0 томе постоје и докази, а председник Туђман је то саопштио и високој америчкој делегацији, чија једина реакција је била: „То је веома интересантно, господине председниче.“ (Холбрук)

Алал вера, наши пријатељи и савезници, потомци председника Линколна и Вилсона!

Дакле, изгледа да ништа није готово, и ништа није јасно, и то двоје је у узрочно-последичној вези: није готово зато што није јасно.

А све то – зато што великим силама може поново затребати жариште. Овај свет можете замислити као саобраћајну раскрсницу на којој за највеће и најбрже камионе – семафори не важе.

(Извор: Вечерње новости)