Како је Крмчија Светог Саве завршила у Загребу и може ли Србија да је врати?

Повраћај Иловичке крмчије, најстаријег сачуваног преписа Номоканона Светог Саве, који се налази у Хрватској академији знаности и уметности (ХАЗУ), могуће је остварити симболичним гестом добре међудржавне сарадње, кажу за Спутњик у Министарству културе Републике Србије.

Законоправило или Крмчија, односно Збирка првих грађанских и црквених списа које је Свети Сава заједно са својим ученицима скупљао, регулисало је веома велику област друштвених односа. Имало је 70 глава — 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права.

Покрет за обнову Краљевине Србије покренуо је иницијативу да се утврди где се налази и у Србију врати један од највреднијих докумената наше историје, а предлог да се држава и црква уједине и заједнички затраже назад вредну српску баштину упућен је Влади Србије и Српској православној цркви.

Да се први српски правни акт налази у Архиву Хрватске академије знаности и уметности (ХАЗУ) потврдила је Танјугу Ивана Бурнаћ из Архива ХАЗУ. Она је навела да је заведен у инвентару кодекса Архива ХАЗУ под ознаком „III ц 9 Крмчија иловичка из год. 1262, срп. редакција, лист. 399 у 4. Запис из 1262“.

О процедури повраћаја овог важног средњовековног документа Спутњик је разговарао са Данијелом Ванушић, помоћницом министра културе за културно наслеђе Републике Србије.

„Михановић је по образовању био правник и филозоф, али је 22 године провео у аустроугарској дипломатији. Као високообразован човек са развијеном културном свешћу, он је за живота сакупљао посебно вредне словенске рукописе и то највише на простору данашње Македоније. С обзиром на то да је током своје дуге дипломатске каријере био и аустријски конзул у Солуну, а познато је да је Иловички препис век и по пре тога био у Скопљу и у Марковом манастиру код Скопља, претпоставља се да је Михановић ту дошао у његов посед, али на основу данас расположивих чињеница није могуће тврдити под каквим околностима“, каже Ванушићева.

Наша саговорница објашњава да је код покретања процедура враћања артефаката за које знамо да су на неки начин део нашег културног блага, а који се налазе изван граница Србије, врло важно да постоје основе, односно чврсти докази о власништву, то јест по ком основу се предмети налазе у одређеној земљи.

Како наводи, уколико је реч о нелегалном поседовању или се зна да предмет потиче из кривичног дела, може се применити институционални повраћај културних добара на основу Конвенције о мерама забране и спречавања недозвољеног увоза, извоза и преноса власништва културних добара, која је донета у Паризу 1970. године, а које је наша држава такође потписница.

„То практично значи да морамо да идентификујемо предмет који недостаје, да имамо доказ да је он био наше власништво, као и да се утврди противправност присвајања, односно да је тај предмет крађом, пљачком или ратним злочином доспео код садашњег власника. То су основе које морамо да имамо да бисмо могли да покренемо неки поступак, било да се ради о ратној одштети, реституциони захтев Комисије за повраћај или неки други основ, и наравно онда се покреће то питање и то преко Министарства спољних послова, односно дипломатским путем преко дипломатских канцеларија“, објашњава Ванушићева.

Што се тиче повраћаја иловичког преписа, номоканона или Законоправила Светог Саве, наставља саговорница Спутњика, зна се да је рукопис настао 1262. године у манастиру Светог арханђела Михајла на Иловици, који је у то време био седиште Зетске епископије.

„Овај рукопис писан је на пергаменту, има 400 листова и најстарији је од једанаест данас сачуваних преписа, будући да протограф није сачуван. На основу ових познатих и расположивих чињеница може да се покуша да се, на неки начин, утврди кретање, односно ’животни пут‘ самог предмета, али је то када се ради о рукописима насталим у средњем веку веома незгодно из разлога што њихово историјско трајање било дуго и немогуће је реконструисати све чињенице које су пратиле пренос власништва или пут овог предмета“, указује Данијела Ванушић.

Према њеним речима, на основу досадашњег истраживања везаног за Иловички препис, зна се да се рукопис налази у данашњој Хрватској академији знаности и уметности (ХАЗУ) односно некадашњој Југословенској академији знаности и уметност (ЈАЗУ).

Такође, додаје Ванушићева, познато је да је рукопис тамо доспео најкасније до 1867. године и то са остатком збирке аустријског дипломате, хрватског књижевника и правника Антуна Михановића.

Како каже, после Михановићеве смрти 1861. године сви рукописи из његове личне колекције су доспели у ЈАЗУ.

„У случају као што је овај, када нема сачуване документације која би са сигурношћу потврдила претходно власништво одређеног културног добра, питање повраћаја могуће је остварити симболичним гестом добре међудржавне сарадње, као што је, рецимо, последњи случај договора о повраћају рукописа листа из Мирослављевог јеванђеља“, објашњава помоћница министра културе Републике Србије.

Она додаје да не треба занемарити једну такође важну чињеницу — да повраћај није једини начин старања о културним добрима.

„Веома је важно да се културно добро чува у добрим условима и да је доступно нашим истраживачима, као и широкој јавности“, закључује Данијела Ванушић за Спутњик.

Аутор: САНДРА ЧЕРИН

Извор: СПУТЊИК

Везане вијести:

Архив ХАЗУ: Најстарији препис Номоканона Светог Саве (1262 …