Како је Кардељ још 1971. признао да је пројекат заједничке државе пропао

“Оци Југославије” Тито и Кардељ покренули су 1968. пројекат уставноправне реформе федерације који ће завршити 1974. доношењем новог, у бити конфедералног Устава. Биланџић, хрватски комунистички политичар и историчар, један од најближих сарадника Фрање Туђмана, у својим записима утврдио је да му је Кардељ лично, у јеку Хрватског прољећа, рекао да су се Тито и он договорили да иду у “раздруживање” Југославије

У првоме дијелу свог чланка о Душану Биланџићу, објављеном у прошлом броју Глобуса, споменуо сам Биланџићев фељтон, под насловом “Тито и распад друге Југославије”, објављен, у 12 наставака, у Јутарњем листу од 26. априла до 9. маја 2011. (по првобитним замислима, требао је бити штампан и као засебна књига), и притом утврдио да је ријеч о најинтригантнијем и најконтроверзнијем Биланџићеву рукопису унутар цијелога његова богатог опуса. Био сам у прилици пратити настанак тог текста изблиза па сам његову сирову, радну верзију, у договору с тадашњим уредништвом Јутарњег листа, донекле и редигирао.

Штa више, у редакцији Јутарњег сугерисали су ми да га, при свом првом идућем путовању у Београд, покажем Добрици Ћосићу (у то сам вријеме завршавао “Мој београдски дневник”, у којем сам се највише фокусирао управо на Ћосића), па да видим како ће он реаговати на тај Биланџићев урадак, будући да је у њему доста ријечи и о српско-хрватским (хрватско-српским) односима, односно српском доприносу нашој некадашњој (еx-југославенској) историји, почевши од Другога свјетског рата на овамо.

Зашто тврдим да је серијал “Тито и распад Југославије” Биланџићев најконтроверзнији рукопис уопште? Зато што је Биланџић у њему иступио с тезама које увелике дају за право српској страни – да не кажем српским националистима – у њихову проблематизовању и тумачењу Титове/Кардељеве оставштине и распада СФР Југославије.

Набројит ћу неколико таквих теза које сачињавају, метафорички речено, “кичму” тога Биланџићева рукописа.

Прво, Тито је, по Биланџићу, доиста “мрзио” Србе, у најмању руку зазирао је од њих и уједно их се плашио. Зато је, током своје владавине, и мицао на страну, тј. политички уклањао, најјаче и најутицајније представнике српског народа у најужем водству КПЈ и државе, укључујући Благоја Нешковића (1952.) и Александра Ранковића (1966.)

Друго, начин на који је Тито политички елиминисао Ранковића – по Биланџићеву опису – прилично је двојбен и, у бити, неморалан. Тито га је најприје хтио дифамирати и дисквалификовати као српског националисту, али када баш нико од водећих српских/црногорских политичара у врху Партије и државе није био спреман подржати такву оптужбу (па чак ни Светозар Вукмановић Темпо, као један од највећих титоваца у водству СФРЈ), Тито се одлучио за сценариј бр. 2, у којем је Ранковића елиминисао тако што му је “натоварио на врат” аферу прислушкивања. Тој је теми био посвећен трећи наставак Биланџићева фељтона, под насловом “У Хрватској се пад Ранковића славио као ослобођење 1945.” (Јутарњи лист од 28. травња 2011.).

Треће, Биланџић у свом рукопису прихвата српску тезу (својеврсну жалопојку) да због пораза српских партизана 1941. (пад Ужичке републике) Србија није имала “легитимну” делегацију на Другом засједању АВНОЈ-а 1943., када је основана нова Југославија. Него су њезини делегати – како пише Биланџић – “били из партизанских јединица које су крајем 1941. пребјегле у БиХ”. Из тога, наравно, имплицитно произлази закључак да Србија на том веома важном и историјском политичком скупу, на којем су ударени темељи нове, федеративне југославенске државе (подијељене на шест република, с тзв. авнојским границама, које ће у Уставу из 1974. бити претворене у државне границе), није била равноправно заступљена.

Четврто, Биланџић – позивајући се притом и на Едварда Кардеља, тј. на Кардељеве ријечи изговорене у њихову повјерљивом сусрету и разговору вођеном 20. јуна 1971., у оквиру онога фамозног «знанственог центра» ЦК СКЈ, у којем је Биланџић био директор – прихвата српско гледање на Коминтерну, односно српску тезу да је КПЈ заправо од Коминтерне наслиједила стратегију разбијања Југославије (оне прве, Краљевине Југославије), с циљем рушења српске «хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије», а у којој се (коминтерновској) стратегији и политици крију узроци неких битних проблема с којима су се Срби суочавали и у другој, Титовој Југославији.

Пето, Биланџић, шта више, цитира Кардељеве ријечи изговорене 20. јуна 1971. – да је тај пројекат Коминтерне (из 20-их), о рушењу Југославије као “тамнице несрпских народа” “био реалан и историјски остварљив” – за разлику од (Титова) пројекта обнављања Југославије, за вријеме и непосредно након Другога свјетског рата, који је, у упоредби с овим Коминтерниним, испао нереалним и историјски неостварљивим (на дужи рок). У том му је разговору Кардељ уједно открио и праву, скривену бит његова и Титова пројекта уставноправне реформе федерације, у раздобљу 1968.-1974. Овако му је рекао:

“Што се тиче будућности Југославије, ми ћемо сљедећега мјесеца (дакле у јуну 1971. – оп. а.) извести реформу постојеће федерације, а у другој, каснијој фази створити конфедерацију, у нади да ће то бити одрживо рјешење. Међутим, ако ни то не осигура нормално стање и функционисање федерације, Југославија се мора раздружити, јер у таквој заједници нема будућности и она таква не може опстати.”

Другим ријечима, Кардељ је Биланџићу – по Биланџићевој интерпретацији – признао да су се он и Тито договорили да иду у “раздруживање”, тј. (у српској интерпретацији) разбијање Југославије, и да је у томе, заправо, прави смисао започете реформе федерације, чији ће задњи чин или епилог бити доношење (у бити конфедералног) Устава из 1974.

Овдје, држим, не би било наодмет покушати одговорити на два нимало неважна питања (а која се некако сама од себе намећу). Прво, зашто је Душан Биланџић овакво што написао и објавио (тада, 2011., четири године прије своје смрти)? И друго, зашто је тај његов фељтон у Јутарњем листу прошао без икаквих одјека и реакција, као да уопште и није био написан и објављен?

На прво питање можемо дати и “позитивно” и “негативно” интонирани одговор. “Позитиван” одговор гласио би да је Биланџић био савршено информисани политички радник, обавјештајац, аналитичар и историчар (као што смо то у првом дијелу констатовали, био је у тијесним контактима и с КОС-ом), који је толико много знао – и на темељу тога свог големог знања био кадар скупити све коцкице у цјеловит и кохерентан мозаик – да је пред смрт одлучио, први пут у своме животу, изићи у јавност с комплетном и нецензурираном истином, ма како она незгодно и контроверзно звучала (у односу на домаћу, хрватску јавност). Другим ријечима, броји своје посљедње дане и године и нема више што калкулисати и играти на сигурно – па како буде – буде…

Други, “негативан” одговор понудио ми је мој кључни (неименовани, из политичко-обавјештајних структура) саговорник из првог дијела овога текста, који је Биланџића познавао у душу. И он је, како ми је рекао, уочио да Биланџић у овоме свом фељтону, у Јутарњем, иде Србима “низ длаку”, а на моје питање зашто је то учинио, дао ми је овакав одговор:

– Као што се ономад, 1972., додворавао КОС-у (објаснили смо у првом дијелу како – оп. а.), тако се сада, 2011., додворавао и Србима. Волио је правити равнотежу. То што је сада, 2011., рекао Србима, и о Србима, то је било с позиције “изнад свега”. То је његов стил и начин комуницирања – с односном снага у Југославији. Јер, он је увијек био у жаришту. Пред смрт је имао осјећај потребе за компензацијом – и зато је то учинио. Њему то није било потребно – гледано само по себи – али он је хтио бити важан до краја живота…

А то како је тај Биланџићев фељтон објављен у Јутарњем листу могао 2011. проћи без икаквих одјека и контроверзија, посебна је прича.

Прво, период око 2010. био је најгори период за писање (и објављивање текстова) о хрватско-српским односима (али уједно и најбољи ако се хоће да ти текстови прођу што безболније и без и најмањег ризика). У већем дијелу хрватске јавности владало је увјерење (сасвим погрешно, могли бисмо га назвати “ахисторичним”) да уласком Хрватске у Европску унију прелазе у други или трећи план све теме које се тичу Србије и будућности хрватско-српских (српско-хрватских) односа, да је то сада пассе и да се Хрватска сада потпуно мора окренути неким посве другим и новим (“европским”) темама, у којима Србија више није важна ни занимљива.

А друго, тадашњи предсједници Хрватске и Србије Иво Јосиповић и Борис Тадић покренули су процес дугорочнога хрватско-српског помирења који је значајно смирио тензије и свако озбиљније и критичније преиспитивање реалне природе и досегнутог степена хрватско-српских односа унапријед учинио нерелевантним (поготово на дневнополитичкој разини). Међутим, била је то само маска испод које се прикривало реално стање ствари. Чим је у Србији дошао на власт Александар Вучић – који је, за разлику од Тадића, истински, аутентичан заступник српскога националног бића (што год ко о њему мислио) – ствари су се, да тако кажем, “вратиле у нормалу” (колико год да се на први поглед чине ненормалнима).

Данас је, наиме, посве јасно да између Хрвата и Срба још није ријешено ни питање Другога свјетског рата (Степинац, Јасеновац), а да о рату/ратовима из деведесетих (агресија на Хрватску 1991., разарања Вуковара, Дубровника и других хрватских градова, “Олуја” из 1995. итд.) и не говоримо. “Стратегија” Тадића и Јосиповића – да је довољно сјести на два-три заједничка ручка или вечере, поклонити један другоме ЦД и међусобно се патетички испричати за све ружно учињено у прошлости – показала се скроз промашеном и јаловом (односно, како ми је то Добрица Ћосић тада рекао, “оперетном”).

Но барем сам ја у миру – тада, у априлу 2011. – могао однијети Биланџићев рукопис Добрици Ћосићу у Београд (шта више, носио сам му радну, неизбрушену верзију фељтона у Јутарњем) и замолити га за шири коментар, у којем бисмо, заправо, све што се тиче хрватско-српских односа ставили на сто и, уза све остало, направили један шири попис тема и питања за које обојица (али мене је ту понајприје занимало мишљење Добрице Ћосића) сматрамо да су практично нерјешива и да је у њима и око њих између Хрвата и Срба немогуће успоставити било какав компромис или консензус, али, с друге стране, и оних тематских склопова у којима би се Хрвати и Срби могли евентуално (већ сада) сложити – па да то, у некој идеалној пројекцији, буде некаква полазна тачка и путоказ за будућа (за 5, 10, 20 или 50 година) преиспитивања односа између двају народа, па, у најбољем случају, и за стварна, одржива и нефингирана помирења.

Ћосића сам, једноставно, замолио да прихвати Биланџићеву рукавицу и изложи своје властито мишљење о садашњости и будућности српско-хрватских односа. Само што му нисам рекао: гледајте, ви сте толико важна историјска личност, у Хрватској се о вама мисли то и то, знате како у Хрватској стојите, ево ви ћете ускоро умријети па дајте оставите нешто у аманет и Хрватима и Србима – то сте напросто дужни учинити прије своје смрти. Ћосић је мало гунђао, осјетио је да га наводим на танак лед, али је ипак позитивно одговорио на ту моју иницијативу. Обавили смо два врло дуга разговора (у његовом стану, у Улици др. Драгослава Поповића 14, на београдској Палилули), који сам снимио на укупно пет касета. Једна напомена: све до ових дана нисам читао транскрипте тих разговора, намјерно сам их држао у ладици, тј. у свом спремишту, и оставио да “сазру”, па да их, у даном тренутку, читам са што веће временске дистанце и са што већом радозналошћу (и ето, одонда је прошло пуних седам година).

Кад је пажљиво прочитао Биланџићев фељтон “Тито и распад друге Југославије” (дао сам му за то неколико дана), Ћосић ми је дао о њему овакву оцјену:

– Морам вам рећи да ме Душан Биланџић изненадио радикалним ставовима о Титу. Угодно ме изненадио. То је први Хрват, по мом мишљењу, не рачунајући Владу Готовца и десничаре, који радикално критички мисли о Титу. Ја истинитији текст о Титовој унутрашњој политици нисам прочитао! Мени није позната увјерљивија, документиранија анализа Титове унутрашње политике од ове Биланџићеве. Срби, видите, имају о тим питањима партикуларне ставове, или генерално идеолошке ставове – као ја, на примјер, који сам титоизам изједначио са самоуправљањем, односно самоуправљање протумачио као мимикрију национализма, и то још 1963. Али ја нисам знао – и нико није познавао – тај партијски механизам који је открио Биланџић, конкретне одлуке Партије и свих тих пленума у којима су Кардељ и Тито вршили те такозване реорганизације. Сјајна је Биланџићева формулација да су све Кардељеве реорганизације биле на поразу претходних, тј. поправци – тобожњи поправци – првих резолуција, првих декларација и првих идеја. Кардељ се ту показује великим политичаром. Он је изванредан политичар, он је привидно демократском реториком успијевао најтеже одлуке покрити идеологијом самоуправљања и општим тобоже идеолошким марксистичким фразама и тезама…

Шта више, за Биланџићеву интерпретацију његова повјерљивог разговора с Кардељом 20. свибња 1971. (она је објављена у 9. наставку фељтона у Јутарњем, у броју од 5. маја 2011., под насловом «Кардељ: 1928. године одлучили смо срушити Југославију и никад је нисмо смјели обновити»), у којем му је Кардељ открио прикривени смисао тада актуелног пројекта уставно-правне реформе федерације, Ћосић није скривао ријечи дивљења, истичући:

– Колосално признање Душана Биланџића! Колосално признање од највећега историјског значаја! Алал му вера! Честитам на искрености и на поштењу да то запише и да то остане као документ…

А онда смо, након оваквога “протоколарног” увода, прешли на ствар, тј. у детаљну анализу хрватско-српских односа, на трагу Биланџићева рецентног рукописа. Добрица Ћосић је истакао:

– Мислим да су хрватско-српски или српско-хрватски односи веома лоши и забрињавајући. Ја сматрам да је рјешење српско-хрватског питања обострано важно и да је у интересу и српског и хрватског народа да успоставе нормалну, равноправну, поштену сарадњу. Разумије се, поштујући чињенице и поштујући историјске истине. Јер, драма и једног и другог народа је што не зна историјску истину… Нама, и једној и другој страни, недостаје та истина. Она је препуштена новинарима, обично режимским и претежно необавијештеним људима, да тумаче те догађаје по властитом увиду. Ми до сад немамо ниједну озбиљну историјску студију о тим догађајима. Имамо само фрагментарне мемоаре, као, на примјер, оне Борисава Јовића, Вељка Кадијевића и сл…

Најприје смо Добрица Ћосић и ја ставили на папир питања и проблеме за које мислимо да вјероватно никада неће бити докраја разјашњени и рашчишћени између Хрвата и Срба, тј. који су практично нерјешиви и о којима је немогуће (барем у идућих сто година) постићи било какав консензус. Посебно смо издвојили ових пет проблемских склопова: Јасеновац (1), Степинац (2), агресија на Хрватску 1991. (3), интерпретација Домовинског рата у Хрватској деведесетих (4) и акција Олуја из 1995. (5).

За појмове “агресија на Хрватску” и “Домовински рат” Ћосић ми је одмах рекао да их “не признаје” (као што, по властиту признању, није признавао ни републичке границе у СФРЈ као државне), а кад сам му ја на то додао: “Ето видите, и то је једна од разлика на плану српско-хрватских односа која се чини непремостивом” – одговорио је:

– Непремостива је. И онда ће генерације морати да подносе те тешкоће…

Али онда се догодило нешто (можда) неочекивано. Кад сам, на примјеру Јасеновца, још једном утврдио да постоји јаз између службеног хрватског тумачења и доминантног мишљења у Србији, Ћосић је осјетио потребу да се донекле (ипак) издигне изнад таквога стања и да томе придода овакав свој мало особнији коментар:

– Вјероватно сам ја један од првих, ако не и први човјек, који је – из српског јавног живота овога времена, моје генерације – упозорио на право хрватског народа да створи своју државу! И на равноправност, и на неразумијевање Југославена, српских Југославена, хрватске националне идеологије. А у томе су им издашно помагали хрватски Југославени, који су малобројнији… Сви смо се надметали у југославенству, и није се никад правила анализа међунационалних односа у Југославији, она никада није ни на једноме партијском конгресу извршена, никада се поштено и истинито није о томе говорило…

Тако сам се, на свом личном искуству, још једном увјерио да када према свом опоненту или неистомишљенику (у овоме случају према Добрици Ћосићу) заузмеш мало мекши и толерантнији став, који није из бусије и не темељи се на априорним оптужбама и инкриминацијама, него тежи смиреном, људском дијалогу чак и о оним најнеугоднијим стварима – да ти се то, прије или касније, врати. Ћосић је био људски дирнут Биланџићевим настојањима да максимално разумије Србе и српске националне проблеме и трауме, и сада је мени (и преко мене Биланџићу) желио узвратити истом мјером, тако што је рекао, и тај свој став подвукао дебелом цртом, да су хрватске тежње за успостављањем самосталне хрватске државе биле сасвим О.К. и да је велика српска заблуда била у томе што то нису разумјели, него су Хрватима на томе замјерали и оптуживали их.

Недавно сам имао разговор с једним високим хрватским обавјештајцем који се доста разумије у српско-хрватске односе и који ми је рекао да би се, када би то о њему овисило, максимално трудио дубински порадити на помирењу између Хрвата и Срба, али уз (пред)услов да се Срби, односно српски политички представници (читај: Александар Вучић), децидирано изјасне о двије темељне ствари: прво, да Хрвати имају право на своју државу и да то више никада ни на који начин не буде спорно; и друго, да не користе Србе у Хрватској као фактор дестабилизовања хрватске државе и друштва.

Мени је, дакле, Добрица Ћосић – са својим статусом “оца српске нације” и највећег српског националисте у другој половини 20. вијека – већ тада, у мају 2011., јасно и гласно подржао право хрватског народа да има своју државу, и то је свакако био један од кључних акцената овога нашег разговора, у поводу Биланџићева фељтона у Јутарњем.

У ономе дијелу нашег разговора у којем смо разматрали категорије “агресија на Хрватску”, “Домовински рат” и “Олуја”, Ћосић је – одговарајући на моје конкретно питање: “Ко је у Хрватској, почетком деведесетих, водио рат? – рекао:

– Рат је водила Југословенска армија. Опкољени гарнизони и рат против Југословенске армије. Несрећа је и трагична српска политика у томе што је прихватила Југословенску армију и што је судјеловала у одбрани те Југословенске армије, па се и укључила у тај рат.

На моје потпитање ко се тачно у тај рат укључио Ћосић је одговорио:

– Срби, Милошевићева политика. То је његова политика, југословенска, која се претворила у националну и националистичку. Ја сматрам да то – та одбрана Југославије 1991. године – тешко терети Србију, односно српску државну политику… Трагедија је Срба и српског народа, односно Милошевићеве политике, што је прихватио ту хипотеку Титову, најзначајнију и најкобнију Титову установу, војску…

На то сам Ћосићу казао: “Добро, али ви сте у једноме раздобљу имали интензивне контакте с Милошевићем. Јесте ли му икад рекли такво нешто као што сад мени говорите?” Одговорио ми је:

– Како да не. С Милошевићем сам сарађивао и оштро га око овога критиковао. О војсци. Он је мени говорио: “Ми другачије не можемо, немамо с чим да бранимо Србе. Хрвати су се наоружали прије почетка.” Он се позивао на то да је Шпегељ наоружао Хрвате, а да ми, Срби, нисмо наоружани. И да ми морамо да користимо војску, ЈНА.

На моје инсистирање да даде свој властити коментар о улози ЈНА у рату у Хрватској 1991., Ћосић је рекао:

– У мом првом сусрету с начелником Генералштаба ЈНА Животом Панићем, који је био командант у Вуковару, моје прво питање било је: “Побогу, генерале, зашто сте срушили Вуковар? И зашто се ратовали за Вуковар?” Био сам тада предсједник СР Југославије и у том нашем првом сусрету, кад сам га позвао на реферирање, ја га одмах питам то, а он поцрвени, збуни се, непријатно му питање, па ми каже: “Господине предсједниче, да ли ви знате да освајање једнога града траје двије године, не знам колико, а ја сам тај град освојио, ослободио од усташа, за 40 дана.” Ја кажем: “Нисте га ослободили, него сте га разрушили!”

Ћосић је на то додао:

– Такође сам био и велики противник узнемиривања Хрватске у Далмацији, односно рата за Дубровник. Мислим да је то једна велика – није грешка, него велика несрећа, један тежак чин српске, југословенске војске, уз партиципацију црногорског руководства. Ту је Црна Гора ишла на уједињење с Херцеговином, ишла је на освајање Херцеговине, па је ишла на Дубровник заједно с Југославенском војском, и учинила те грдне штете… Ту је, у ствари, најборбенији био Мило Ђукановић.

Све то, наравно, не значи да Добрица Ћосић, у разговору са мном, није био врло критичан према политици ХДЗ-а деведесетих, а особито према војно-редарственој акцији Олуја из 1995. (и добро је, рекао бих, да је било тако, јер би се у супротноме све ово могло учинити намјештеним). Политику ХДЗ-а 1990. на 1991. окарактерисовао је “не само проусташком него и усташком”, рекавши притом: “Та антисрпска политика била је толико интензивна да је она изазвала страх код Срба од понављања геноцида. И разумије се да се Крајина, као партизанска и као непосредно угрожена, с преживјелим остатком народа који није мален, побунила. Е сад, та побуна је, по мом мишљењу, лоше вођена, екстремно вођена, и с једне и с друге стране. Од ХДЗ-а да очисти Србе…”

А што се Олује тиче, то, по Ћосићу, није било ослобођење Хрватске, него протјеривање Срба из Хрватске, уз ову аргументацију:

– Хрватска није легитимисала тај свој чин давањем српском народу права на самоуправу, политичке слободе, него је говорила о протјеривању непријатеља, агресије, великосрпства… Ниједна демократска идеја није била изречена од стране Туђмана и водства ХДЗ-а, односно Владе Хрватске, чак ни демагошка. То је извршено брутално усташки, цијела та акција. Ево, данас читам у новинама, негдје је пронађено, да је у колони убијено двије хиљаде људи који су били у повлачењу. Двије хиљаде људи – то није мањи злочин од српског злочина убијања заробљених муслимана…

Без икакве двојбе, Олуја је једна од оних хрватско-српских тема око које је чак и теоријски немогуће успоставити заједнички назив, јер задире у идентитет једног и другог народа, и с тим се, сматрам, морамо помирити.

У другом дијелу разговора Добрица Ћосић и ја смо дефинисали три тачке у којима би се Хрвати и Срби могли сложити (ако већ нису), а то су: критички став према Југославији – додуше, свако са свога стајалишта (1), критички став према Титу – такође свако из свог угла (2) и осуда четништва (3).

О Југославији ми је Ћосић рекао:

– Ја сматрам да је за српски народ кобно прихватање Југославије… Сматрао сам да је српско инсистирање на југославенству и на Југославији тешка и опасна заблуда…

За Тита ми је рекао сљедеће:

– Тито је највећа историјска личност хрватског народа, и он је у ствари омогућио стварање хрватске државе. Он је по идеологији аутентичан коминтерновац.

А о четницима (познато је да се у Другоме свјетском рату Ћосић као партизан борио против четника) рече ми ово:

– Ја четништво сматрам талогом, мрачним, отровним талогом српског народа – то равногорско четништво, кољачко четништво. То је највећа срамота и највеће зло српског народа. Ја толико презирем и толико се стидим четништва да сам, док сам био Југославен, увијек писао, говорећи о непријатељима: прво четници па тек онда усташе… Било је једно вријеме (у рату – оп. а.) кад у Западној Морави сељаци нису могли да се купају од лешева (жртава четничког терора – оп. а.), усмрдјелих лешева. Морава је текла и носила те лешеве. Па жене више нису могле да перу онај груби веш, постељину, у Морави, од страха од тих лешева.

Аутор: Дарко Худелист

Извор: Глобус

Везане вијести:

Како је СФРЈ систематски уништавана: Страх од српског питања …

Српско становиште и српско-хрватски односи

Добрица Ћосић: Срби у зупчаницима Великог механизма …