КАД РИЈЕЧИ СТРИЈЕЉАЈУ

На шта би Сараjево личило и какву би историjу имало да су након 1945.

године на градским дестинациjама постављени натписи у коjима се каже да
су на том мjесту „хрватски злочинци“ или „муслимаски злочинци“ или
„хрватско-муслимански“ злочинци убили толико и толико Срба?

БИЈЕЉИНА, 17. ЈУНА /СРНА/ – Убиjаjу идеологиjе, мржње, предрасуде, а за
неки будући рат могле би бити одговорне и риjечи – довољно jе прошетати
кроз некадашње мултиетничко Сараjево и прочитати натписе у коjима су
Срби прозвани за сваки злочин или погибиjу Сараjлиjа у сукобима
деведесетих година прошлог виjека.

Изрази: „српски злочинци“, „српски фашисти“ или „српске убице“
доминираjу на десетинама сараjевских дестинациjа, стављаjући знак
jеднакости између народа и некога ко jе починио одређени злочин или jе
за њега осумњичен.

Ако се као разумљива и људска прихвати жеља да се обиљежи нечиjе
стратиште, потпуно jе излишно, а у БиХ са свим њеним проблемима и
размирицама и отворено хушкачки мотивисано изjедначавање народа и
злочинаца.

Шта би се десило и како би уопште изгледао таj град да су се након
стварања прве Југославиjе, као знак сjећања на погром српског
становништа у Сараjеву 1914. године, поjавили слични натписи са
оптужбама на рачун комшиjских народа /многи су учествовали у паљењу
српских радњи и кућа, те линчу људи/?

То jе било вриjеме када су Срби као побjеднички народ, коjи jе страдао у
Првом свjестком рату, имали могућност да искористе ту „привилегиjу“ и
да буду веома ригидни у том погледу.

Или, на шта би Сараjево личило и какву би историjу имало да су након
1945. године на градским дестинациjама постављени натписи у коjима се
каже да су на том мjесту „хрватски злочинци“ или „муслимаски злочинци“
или „хрватско-муслимански“ злочинци убили толико и толико Срба?

Јер, Срби су у усташкоj НДХ били на свакодневноj мети како усташке
власти тако и немалог броjа неприjатељски настроjених припадника
муслиманског народа /било у саставу усташких сатниjа било у саставу
Ханџар дивизиjе/…

Умjесто тога жртве су jедноставно називане „родољубима“ или „невиним
страдалницима“ коjе су побиле „окупаторске“ или „квислиншке jединице“,
или „усташе“ итд. без помињања националне припадности било жртве било
убица.

Таj дио историjе и великог страдања остао jе замагљен, а историjа jе
довољно „нашминкана“ да су сви били жртве и побjедници. Данас jе jасно
да jе лаж трасирала пут у понављање историjе и у разне освете и
контраосвете.

Инсистирање бошњачких власти у Сараjеву на проглашавању Срба за агресоре
и злочинце темељи се на жељи да се будућност трасира као
jеднонационална улица, коjа ће са новим jезиком /босанским/ и новом
историjом /хероj Фердинанд – злочинац Принцип/ чинити „свето троjство“
нове Босне и новог Сараjева.

„На овом мjесту су српски злочинци у ноћи 25/26. 8. 1992. године
запалили националну и универзитетку библиотеку БиХ… Не заборавите,
памтите и опомињите!“- jедан jе од десетина сличних натписа, оваj пут на
спорноj табли на улазу у сараjевску Виjећницу.

Обjашњење да злочинци имаjу нациjу – jесте тачно, али ако бисмо се
држали тог принципа и ако би сараjевске власти прихватиле чињеницу да
историjа не почиње приjе 20 година, па таj вокабулар примиjенили на све
злочине, како би у Сараjеву изгледао jедан jедини дан и како би се
понашали и живjели његови становници?

Велики пjесник Бранко Миљковић написао jе чувени стих: „Уби ме преjака
реч“. А у БиХ и Сараjеву риjеч никад ниjе само метафора – већ мунициjа
великог калибра.

Пише: Ненад
ТАДИЋ

Извор: