“ K O L O N A „

Bilo je to davne devedesetprve

13. decembar i zima steže
a srpska kolona niz cijeli Papuk
sa uznemirenim narodom se rasteže.

Svi idu nekud u nepoznato
i ko zna kuda i do kada,
natovareni ponekim stvarima
a u duši im nemir vlada.

Napustili ognjišta svoja
naredio je tamo neko,
al` kuda i do kada
niko im nije rek`o.

Auta, traktori i kamioni
prolaze kroz bespuća Papuka,
neki se prevrću a neki staju
ni na polovini, nepoznatog puta.

Stravičan prizor, rek`o bi neko
kad bi pogledao sve sa strane,
al` je naredba takva bila
da ne smije niko da ostane.

Ja nisam bila u toj koloni
al` su roditelji moj bili,
sa bratovom porodicom u autu
sve su za sobom ostavili.

Nikad se nisu vratili tamo
odakle su naglo protjerani,
u tuđem svijetu, sa tugom u srcu
prolazili su im starački dani.

Sad kosti njihove počivaju
u ravnom Sremu, plodnoj ravnici
al` oči su im za života
gledale prema Papuku i Vojlovici.

Kako je strašno bilo u koloni
to znaju oni što su bili,
nikada neće zaboraviti
ono što su ostavili.

RADMILA PETROVIĆ