Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
„После битке триста генерала“, каже народна пословица али, увек постоји оно али. Са архивом или без ње, упркос идеолошком молерају, данас, са ове временске дистанце, здрав разум се мора запитати:
Зашто је дозвољено да устанак почне у Србији?
Србија није остала без политичке па и војне организације а ипак је извршена подјела на колаборационисте (врло ревносне) и устаничку памет.
Зар обе нису екстремистичке, зар разум није био у средини те две опције ?
Сва српска интелигенција није могла стати у оних неколико авиона који су полетели на југ, где је њена улога ?
Зар се комунистичка пропаганда наслоњена на традиционалистичка братска осећања према Русији, није могла сузбити разумом и свести на маргиналну групу „вреле крви“, поготову кад је и комунистичка свест, тада била маргинална на простору Србије ?
Зашто се није ушло у отворени сукоб са НДХ-азијом у форми заштите дела угроженог српског народа од стравичних злочина, што би и окупатори морали уважавати ? Зашто се то препустило партизанима ?
Зашто се војно и политичко организовање народа није вршило према приликама у појединим подручјима ? Примјер је да се по Србији заводио терор ( клали људи због црвених чарапа или шала) а главнина борбе против усташа препуштала партизанима и у војном и политичко-пропагандном смислу ?
Зашто појединачне разликости нису позитивно искориштене у смислу да са „врела крв“ регрутовала у добровољце за одбрану угроженог дела народа а у угроженим подручјима није вршена војна мобилизација и политичка организација примерена ратном стању (покушаји на Козари и другде) ?
Одговори на та питања даће објашњење зашто су комунисти успели и поред чињенице да су по обиму свести били маргиналци и да су ту своју свест наметали маси стварањем поверења у себе, а и силом кад су мислили и могли да је примјене. То су постигли као комунисти чиме су навлачили на себе окупаторске снаге и још веће страдање народа и добара.
Такође је објашњење зашто је најпре дигнут устанак у Србији а касније навучен терор окупатора у крајевима где је народ био угрожен геноцидом. Такође се може разумети тежња да се изједноче четници и усташе, после рата, онако ђутуре као злочинци и сарадници окупатора.
Није довољно пут поплочати добрим намјерама.
„Што се мрчиш кад ковати нећеш“, рече Његош у „Горском вјенцу“
Аутор: Јован Вуковић
Од истог аутора:
