Jovan Mirić: Jasenovački leksikon

Sic – kavez od bodljikave žice uronjen u vodu i blato. Logoraš u sicu nije mogao ni da ustane ni da sedne, ni da legne ni da kleči, mogao je samo da čuči

Ulaz u logor Jasenovac III (Izvor: Politika)

U jasenovačkom sistemu logora zatočenici su davali svoje nazive pojedinim delovima logora, instalacijama, ljudima…

I da nije drugih podataka, ovi nazivi jasno kazuju gde su ti ljudi bili.

Neke nazive dale su i ustaše.

Milko Rifer pominje još neke nazive u logoru Jasenovac 3 (Bulevar slobode, Bulevar pure, Most uzdisaja), ali se ti nazivi ne sreću čak ni kod drugih preživelih Hrvata. Verovatno je bilo još naziva koji su kružili neko vreme u pojedinim  grupama logoraša, a koji su se zadržavali kratko, umirući zajedno sa grupom koja je ih je stvorila.

Ovde dajemo jedan izbor iz bogatog leksikona logoraških naziva.

Karta logora smrti Jasenovac (Izvor: Nikola Nikolić, Jasenovački logor)

Agencija latrina. Latrina je naziv za nužnik, dobro poznat katoličkim narodima na zapadnom Balkanu. Koliko se može razabrati iz sećanja preživelih logoraša, u  Jasenovcu – Ciglana bilo je nekoliko manjih latrina i jedna velika. Ta velika sastojala se od dugačke jame u zemlji nad koju su bile postavljene daske da se sedne na njih, sa obe strane jame. Mogla je da primi odjednom i šezdeset logoraša, po trideset sa svake strane. Sa tri strane bila je ograđena, sa nekom nadstrešnicom. Jamu su logoraši praznili povremeno, kad bi se napunila crevnim sadržajem do vrha. Od ranog jutra do uveče bila je neprekidno zauzeta nevoljnicima, stalno sa ne malom grupom onih koji su čekali da se uprazni mesto (i sa onima koji nisu bili u stanju da dočekaju da sednu nad jamu). Iako je hrana bila više nego oskudna, dijareja je neprestano mučila zatvorenike. Glad je bila stalna, mršavi logoraši svraćali su na đubrišta tražeći otpatke, koru od krompira, pokvarena jaja, buđavu mrvu hleba… Neki su, kad bi se jama latrine napunila do pod vrh, prilazili i u njoj kašikom lovili po koje zrno pasulja ili kukuruza.

Latrine u Jasenovcu (Foto: Američki muzej holokausta)

Sedeći na latrini logoraši su prenosili vesti, o zbivanjima unutar logora, ali i o događajima u svetu. Neretko vesti su bile nerealne, u skladu sa željama. A želeli su da veruju. Zanimljivo je da izraz „agencija latrina“ koristi Đorđe Miliša, Hrvat zatvoren najpre u Jasenovcu a zatim u Staroj gradiški. Koristi ga i Milko Rifer. Srbi koji su prošli kroz Jasenovac ne pominju „agenciju latrinu“, kao ni Jevreji. Može biti da je „agencija“ bila jedna od povlastica za logorisane Hrvate, njihov „društveni dom“, kako se izrazio Rifer.

Plakat iz doba NDH (Izvor: Fejsbuk)

Gripa Gradiška. Đorđe (Juraj) Miliša piše o formiranju posebnog, ograđenog logora za Hrvatice u Staroj Gradišci. Već prvih dana polovina ih se razbolela od tifusa. Strahujući od likvidacije – jer su oboleli od tifusa bili prvi likvidirani – ove žene su govorile da su obolele od gripa: otud izraz „Gripa Gradiška“. Ante Vrban im je na početku kazao da se čuvaju, jer ako samo jedna oboli od pegavca – logor će biti spaljen. Prilikom posete Ljube Miloša stajale su na nogama i žene sa temperaturom od 40 stepeni, kao da su zdrave, da ne bi bile ubijene.

I u logoru Kožara, tj. zanatskoj radionici u mestu Jesnovac, lekari su krili obolele od tifusa, govoreći da boluju od gripa.

Đorđe Miliša, preživeli Jasenovca i pisac knjige U mučilištu – paklu Jasenovac (1945) (slika iz knjige)

Direktor nasipa. To je bio dečko, star oko 17 godina, za kojeg niko nije znao otkud je i zašto dospeo u Jasenovac – Ciglana. Pominje ga, kao suludog, Milko Rifer. Za direktora nasipa proglasile su ga ustaše i grupnici (zatvorenici komandiri radnih jedinica). „Direktor“ nije ništa  radio na nasipu, ali je morao da bude na njemu jer je služio za zabavu. Rifer opisuje kako je „direktora“ jednom nadzornik radne službe, vodnik Mirko, vezao svome konju za rep i poterao po nasipu, dok su se i on i grupnici valjali na travi od smeha. Siroti dečko je bos galopirao za konjem, plačući i sklopljenih ruku moleći da ga odvežu.

Zvonara. Logor Jasenovac 3 smešten je u prostoru industrijskog pogona koji je pre rata pripadao Ozrenu Bačiću i sinovima. Pored ciglane Bačić je proizvodio i lance i zvona. Proizvodnja lanaca nastavljena je i u logoru, dok zvona nisu više proizvođena. Tako je zvonara postala zatvor i mučilište. Radilo se o jednoj prostoriji nalik na šupu, sa dosta ugljene prašine na podu. U zvonaru je moglo stati do 30 zatvorenika, koji su tu držani bez hrane i vode. Iz zvonare je često dopirao urlik zatvorenih, dok bi se iz blizine moglo čuti „Ubijte nas“. Iz te prostorije su noću odvođeni i vezani pojedinačni zatočenici, da bi bili ubijeni u Gradini. Drugi način izlaska iz zvonare bio je taj da su grobari iznosili u njoj umrle. Trećeg načina nije bilo.

Porušena „Tvornica lanaca“ u Jasenovcu po povlačenju ustaša 1945. (Foto: Muzej žrtava genocida Beograd)

Legenda o Đakovu. Pominje je Egon Berger, jedan od onih koji su živi izašli iz Jasenovca. Izraz je nastao u jednoj posebnoj prilici, ali je obeležavao i druge slične prilike. Naime, Vjekoslav Maks Luburić, komandant svih logora u Hrvatskoj tokom rata, sazvao je jednom prilikom oko 2.000 logoraša na nastup. Pred logorašima je, stojeći u stavu Napoleona – bio je visok samo 166 santimetara – održao govor kako je on lično u Đakovu uredio posebno prostorije za prijem starijih i bolesnih logoraša iz Jasenovca. „Vi ostali zatočenici sačinjavat ćete radni logor, dat će vam se bolji uslovi, pa ćete vašim radom steći i slobodu. Sada idite u barake i saopćite bolesnim prijateljima da uzmu svoje stvari i dođu pred Upravnu pisarnu da ih se popiše i uputi u Đakovo“, završio je Luburić. Novodovedeni logoraši bili su oduševljeni i njih oko 1.500, pomažući bolesne, sjatilo se pred upravnu zgradu. Zapravo pred mitraljeze. Pobijeno ih je oko 1.200, kako procenjuje Berger. Tako je nastala „Legenda o Đakovu“, koja se mogla primeniti na mnogo drugih prilika kada su ustaše tražile dobrovoljce tobož za odlazak na neko bolje mesto ili za neku primamljivu aktivnost, pri čemu su prijavljeni odvođeni i ubijani u Gradini, Jablancu, ili na nekom trećem mestu.

Naslovnica knjige Egona Bergera 44 mjeseca u Jasenovcu (Izvor: Zapadni Srbi)

Ljudolovka. Bolnica za zarobljene Srbe i Jevreje u logoru Jasenovac – Ciglana. Tamo su dospevali bolesni, ali su se vrlo retko odatle vraćali među ostale zatvorenike, češće su umirali ili bili naprosto poklani u samoj bolnici. Stoga su logoraši išli da rade na nasipu čak i sa visokom temperaturom, da ne bi dospeli u ljudolovku.

Nasip smrti. Logori Krapje, Bročice i Jasenovac – Ciglana bili su plavljeni s jeseni vodama Save, Struga i raznih kanala. Stoga se krajem septembra 1941. godine pristupilo izgradnji nasipa. Veliki nasip su gradili, naravno, zatočenici – bolesni, ušljivi, tučeni, stalno gladni… Mnogi su umrli ili ubijeni na nasipu, neretko i ugrađeni u njega. Zatočeni Jevreji i Srbi su ga zato prozvali nasipom smrti.

„Veliki nasip“ u Jasenovcu (Izvor: Egon Berger, 44 mjeseca u Jasenovcu)

Nastup. Ustaški upravitelji logora Jasenovac – Ciglana pod tim nazivom mislili su na postrojavanje logoraša  u različite svrhe: za primerno kažnjavanje pojedinaca, za raspodelu logoraša na razne radove, za selekciju logoraša i sl. Nastupi su se pravili i za masovna klanja.

Pičilijeva peć. Dominik Hinko Pičili bio je jedan od komandanata u logoru Jasenovac – Ciglana. Kao bivši građevinski inženjer bio je i rukovodilac radne službe u tome logoru. Mnogo je doprineo efikasnosti „industrije smrti“ tako što je izgradio, u sklopu ciglane, poseban odeljak za spaljivanje ljudi. Od kraja 1941. do maja 1942. godine spaljivani su i živi i mrtvi logoraši. Krematorijum je radio stoga što je u to doba godine zemlja bila smrzla, pa je bilo teško pokapati umrle. Krematorijum je likvidiran, veruje se, stoga što su seljaci iz obližnjih sela udisali miris spaljenog mesa, pa su mogli zaključiti o čemu se radi. Ubijene i umrle su u Pičilijev krematorijum odnosili grobari, izabrani kao snažniji među zatočenicima. Život grobara nije mogao da traje duže od 2-3 meseca, jer su ih ustaše ubijale kao nezgodne svedoke svojih postupaka (iz istog razloga grobari nisu smeli da se približavaju ostalim logorašima). Hinko Pičili bio je naročito surov – nosio je sobom gvozdenu bikovnjaču i sa drugim ustašama učestvovao u batinanju i ubijanju zatočenika. Krajem rata dogurao je do čina pukovnika i bio angažovan na spaljivanju tragova, odnosno iskopanih leševa, kao i na rušenju logorskih instalacija. Egon Berger piše da je Pičili u proleće 1945. godine organizovao lomače za logoraše koji su dovođeni iz Bosne i Slavonije, tako da su žive ljude mazali naftom i bacali u vatru.  Sa drugim pukovnikom, Jakovom Džalom, učestvovao je i u rušenju i paljenju sela Jasenovac pred nailazak partizanske vojske. Povukao se sa ustašama negde na Zapad.

Dominik Hinko Pičili (Izvor: Jutjub)

Sic. Mnogi logoraši pominju sic (preživeli Srbi češće su govorili: žica), a dosta njih je bilo u njoj – po kazni. Reč je o žičanom kavezu uronjenom u vodu i blato. Logoraš u sicu nije mogao ni da ustane ni da sedne, ni da legne ni da kleči, mogao je samo da čuči. Žica je bila bodljikava. Dimenzije žičanog zatvora nije moguće sigurno utvrditi, a po svoj prilici bilo je i siceva za pojedince i onih za grupu zatočenika. Drago Svjetličić navodi ove dimenzije: visina 1 metar, dužina 10 i širina 3 metra. Đorđe Miliša pominje visinu od 75 santimetara, toliku i širinu. Svjetličić se seća da je Nemanja Đurica sa još četvoricom zarobljenih srpskih oficira u žici morao da provede sedam noći. Drago i Sava Hadži-Čolaković, Joca Čolaković i Pane Petrović pominju grupu od 26 Srba koji su u žici morali da provedu 8 dana, dok su stražu nad njima vršili zatočenici Jevreji.

Tunel smrti. Nalazio se u jasenovačkom logoru Ciglana. Reč je o nekoj vrsti šupe koja je služila za sušenje blatne opeke pre pečenja u pećima. Nije imala ogradu nego samo krov postavljen na stubove. U tu šupu su, pre nego što su izgrađene barake, smeštani sveže dovedeni uhvaćeni ljudi, i držani dugo u njoj, po svakom vremenu, bez hrane i vode. Kada su kasnije izgrađene barake, one ni tada nisu mogle da prime sve novodovedene, pa su ti ljudi, Srbi i Jevreji, smeštani na razna mesta, pored ostalih i u „tunel smrti“. Zimi su se u njemu ljudi smrzavali i umirali, naročito prve zime kad se temperatura spuštala i do minus trideset stepeni.

Naslovnica knjige Milka Rifera Grad mrtvih

Hotel Gagro. Logor Stara Gradiška sastojao se od nekoliko posebnih zgrada, opasanih visokim zidom sagrađenim od cigala srušene srpske crkve. Jedna od tih zgrada bila je ustaška bolnica, ali su u njoj, u prizemlju, stanovali i neki pripadnici ustaške bojne, kao i neki masoni. U jednom delu prizemlja te zgrade bilo je sedam samica, u koje su zatočenici dospevali po kazni, neretko i za najmanju sitnicu. Još dve samice bile su u podrumu. U samici broj 7, malo izdvojenoj od ostalih, vršeno je saslušavanje zatvorenika, sa batinanjem i raznim drugim mučenjima. U svim samicama izgladnjivanje do smrti bilo je takođe jedan od načina mučenja. Samice su bile male, dva metra sa tri. Čuvar tog dela zgrade bio je nepismeni Hercegovac Nikola Gagro, koji je najpre bio vodnik, pa zastavnik i na kraju poručnik. Po njemu je podrum i dobio ime „Hotel Gagro“. Nikola je bio poznat po izuzetnoj svireposti. Poslednjih nedelju dana pred nailazak partizanske vojske Gagro je ubrzano dovršavao klanje velikog broja preostalih muškaraca i žena. Stepenice koje vode u podrum nađene su poprskane krvlju i mozgom ubijenih, dok su se ispred zgrade našla kola kojima je poručnih Gagro odvozio ubijene ljude u reku Savu.

Cesta smrti. Vodila je od ulaza u logor 3 (Ciglana) do obale Save, odnosno do Granika ili do skele. Tom cestom su, uz kundačenje, psovke i udaranje svim i svačim vođeni logoraši, najčešće u smrt. Ubijani su ili na Graniku pa bacani u Savu, ili su prevoženi skelom na drugu obalu, u Gradinu, gde su ubijani i zatrpavani u jame. Po nekim procenama samo u Gradini pokopano je oko 250.000 ljudi. Nije bio redak slučaj da su u Gradinu odvođeni na ubijanje ljudi odmah pošto su dovedeni u Jasenovac, još sa ulaza. Naziv su cesti dali Srbi zatvorenici.

Granik u logoru Jasenovac. „Granik je bila naprava gdje su se iz brodova i splavi dizali i iskrcavali tereti, odnosno gdje se ukrcavala roba koja je odlazila iz Jasenovca. Na tom su graniku ustaše ubijali žrtve udarcima maljem ili čekićem po glavi, rezali im trbuhe, vješali im na ruke željezne terete, te ih bacali u Savu.“ (Izvor: Zločini u logoru Jasenovac, Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Zagreb, 1946)

Ciganski logor. Logor III-c bio je deo logora u Jasenovcu – Ciglana, ograđen žicom, a unutar njega, na nekih 400 kvadratnih metara, poseban deo takođe ograđen žicom – Ciganski logor. Pominju ga Milko Rifer i Đorđe Miliša. Taj deo logora na ulazu nije imao vrata, a naziv mu je ostao i pošto su svi njegovi prvi zatočenici, Cigani, bili pobijeni. Služio je kao „sanatorijum“, tj. da se u njega smeste teški bolesnici, oni koji su podvrgavani „Suvorinovoj terapiji“ – lišavanju svake hrane.

Izvor: STANjE STVARI