ЈОШ ЈЕДНА СРПСКА СРАМОТА: Овако је умро легендарни мајор Гавриловић (ФОТО)

У Први светски рат Гаврииловић jе ступио као маjор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадиjском пуку. Два пута jе рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад jе његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Маjор Драгутин Гавриловић

Храброст српских воjника у Великом рату (И Светски рат), битке коjе су водили и у коjима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали броjниjег и боље опремљениjег неприjатеља и данас се изучаваjу се у воjним школама и академиjама свуда у свету.

А као пример наjвећег jунаштва и наjтрагичниjе воjне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног маjора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када jе његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа неприjатељ се има разбити вашим силним jуришем, разнети вашим бомбама и баjонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Воjници! Јунаци! Врховна команда избрисала jе наш пук из свог броjног стања, наш пук jе жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своjе животе, коjи више не постоjе. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!

Оваj говор забележио jе водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када jе, како jе такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.

Драгутин П. Гавриловић рођен jе 12. маjа 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназиjе примљен jе у Нижу школу Воjне академиjе.

Маjор Драгутин Гавриловић

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уjедињење, чиjоj слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен jе у чин пешадиjског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао jе четом у 10. пешадиjском пуку Шумадиjске дивизиjе и позива.

У Први светски рат ступио jе као маjор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадиjском пуку. Два пута jе рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када jе његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш коjи jе после легендарног говора повео ниjе успео, наjвише због снажне бочне артиљериjске ватре са монитора.

Маjор Гавриловић тешко jе рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где jе оперисан. После три недеље на лични захтев jе отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касниjе jе оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током осваjања бугарског положаjа на Новом брду код Приштине одликован jе Орденом Белог орла са мачевима III реда.

Маjор Драгутин Гавриловић

Приликом повлачења преко Албаниjе истакао се одбраном Везировог моста када jе цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи воjник Моравске дивизиjе II позива и Комбинованог одреда Одбране Београда ниjе пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом jе и своjе борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаниjе Десети кадровски пук jе упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен jе за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован jе Орденом Белог орла са мачевима V реда.

Током пробоjа Солунског фронта 15. септембра 1918. лично jе у првом борбеном реду предводио своjе борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у jедном налету заузео jе бугарске положаjе на Западном Ветернику, а одмах потом jе са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега jе убрзо и оваj положаj пао. Потпуковник Гавриловић одликован jе за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима IV реда и француским Ратним крстом.

Непосредно по завршетку Великог рата наjпре jе био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са своjим батаљоном био jе распоређиван по Банату и Македониjи.

Наредне године jе унапређен у чин пуковника и следећих десет година био jе командант 47. пешадиjског пука.

Воjвода Живоjин Мишић током Првог светског рата.

Када jе 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства воjске и морнарице, град Крушевац га jе 7. маjа у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду jе, уз остале дужности, био предавач на Воjноj академиjи где му jе обjављен уџбеник „Воjна администрациjа“.

И поред свих ратних заслуга и наjвиших службених оцена коjе jе редовно добиjао током целокупне воjне службе ипак остаjе горак укус неправде jер из административних разлога никад ниjе унапређен у чин бригадног генерала; ниjе добро решио неки “домаћи задатак” потребан за таj чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био jе ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилиjу. Његов лични опис из службеног картона гласио jе: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду бриjе, особених знакова нема.

Други светски рат jе провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао jе jедино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скоjевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Први светски рат дан примирjа

Гавриловић jе некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док jе лежао у кући на одру, упала jе група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скоjевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у коjем се родио – наг!

Сахрањен jе 21. jула 1945. године у Београду.

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и хероjским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаjи дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где jе Гавриловић одржао своj легендарни говор.

Две године касниjе, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на инициjативу глумца Тихомира Арсића, уредио jе зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским хероjима.

Извор: TELEGRAF

Везане виjести:

Антониjе Ђурић: Чуjеш ли Србине, вапаj … – Jadovno 1941.

Антониjе Ђурић: Подсећање на стогодишњицу … – Jadovno 1941.

Наша Јованка Орлеанка – Jadovno 1941.