Jelena Kovačević: Pred Drinom Majka

Neka nam istrunu tela i duše sa njima, neka nas ne bude. / Večnost da nas ne kida razdvojene. / A ni ovde biti ne možemo. Nož na nas čeka. / Ubij me, Bože, i decu mi ubij 

Moram decu da spasim. Da li Bože, u Drinu da ih bacim?
Da li ja da se pustim, Tvojoj volji decu da ostavim?
Da ih gurnem, znaću gde su. Pa ću i ja u Drinu za njima.

Ali se plašim da ih nikada više videti neću.
Još malo da ih gledam.
Šta ću gore ako mojih nema. Kako da umrem?
Plašim se smrti samo zbog jednog.

Vera moja nije tvrda da ne sumnja ima li gore nešto.
A i ne vredi umreti Bože, ako gore neću naći svoje.
Onda je bolje da Te nema.

Neka nam istrunu tela i duše sa njima, neka nas ne bude.
Večnost da nas ne kida razdvojene.
A ni ovde biti ne možemo. Nož na nas čeka.

Ubij me, Bože, i decu mi ubij da ne moram suditi sama.
Ali ako se nećemo naći ubij me da me nema, da nikada više nigde ne bivam.

I u raju u paklu ću biti.
Bolje je onda da Te nema.

---

---

Izvor: STANJE STVARI

---

Rade R. Lalović: STRADANJE KAO ISTORIJSKA I POETSKA ČITANKA

---

Pokolj u Miloševićima i Starom Brodu (Rogatica), mart-maj 1942. godine

U periodu od marta do maja 1942. godine bežeći ispred ustaške Crne legije Juraja Francetića i muslimanske milicije kolone Srba sa područja Istočne Bosne kretale su se prema Drini u nadi da će je preći i domoći se Srbije. Oni koji nisu uspeli izbeći, stradali su kod svojih kuća, u zbegovima okolo sela ili na putu ka Drini. Kako su prelaz u Višegradu zatvorili italijanski vojnici izbegli narod je nastavljao put nepristupačnim terenom ka Miloševićima i Starom Brodu izložen neprestanim napadima ustaša i muslimanske milicije.

,,Bježali, bježali, a u mene mala đeca bila, jedno od pola godine, a drugo od godinu i po… Tako stigosmo na Drinu, u Stari Brod… Po cijeli dan skelom prebacuju preko Drine, a Drina velika, iz brda u brdo. Čamci prepuni ljudi, a opet desetoro navaljuje, skače, hoće da prevrnu čamce… E, kad je bilo pred mrak, zaustaviše se čamci, i narod zanoći kraj Drine. Pada kiša, a ja se skrila sa đecom iza neke kolibe. Zbili se i ćutimo, a kraj Drine samo začuješ zapomaganje i jauke. „

Preko šest hiljada ljudi nije uspelo preći na drugu stranu život okončavajući na obali Drine u Miloševićima i Starom Brodu. Ne dočekavši slobodan čamac zlostavljani pa ubijani bacani su u njene virove. Tih dana nosila je Drina i mnoštvo devojaka i žena koje su joj se same predavale kako bi izbegle mučenja. ,,Jedna nesrećna žena, izbezumljena, bacila je prvo svoje četvoro djece u Drinu, a zatim i sama skočila.“

Izvor:

Predrag V. Ostojić, Ustaški zločin u Starom Brodu kod Višegrada 1942. u svjetlu njemačkih dokumenata, Beograd 2019, 89–105.