Jelena Kovačević: Mrak iz sokolskog doma

Pokolj Srba u Jajcu i Jezeru

Sokolski dom napunila je tama.
Mrak se po njemu vije i tišina duboka
propada sve dublje i dublje u otvorena ždrela.
Zver se diže, zver prilazi bliže.
Ista ona zver iz Glamoča i Livna
koja je kidala grla i noževe ljubila,
krv sa njih uz rakiju pila.

Pada noćas kiša i ulica je puna blata.
Ljudi jure, poludeli, i viču imena razna
oca, muža, brata.
Na ulici ništa sem mraka.
Nema uhvaćenih, nema hvatača.

U sokolskom domu iste noći tišina se udarcima kida,
udara zver u glavu sve dok uhvaćenom lobanja nije prsla
i pod se uleže pod težinom tela
od vrata do prozora, napred i nazad
za mošnje zver je uhvatila čoveka i zubima kida.

Idućeg dana pored seljaka nestaje i radnika.
Da bi na posao došli morali su pored sokolskog doma proći.
Čekala je zver na pragu i u sobu odvodila u mraku.
I opet potrčaše ljudi kao ludi,
po ulici, u blatu da traže muža, oca, brata.
Na ulici ništa sem mraka.
Nema uhvaćenih, nema hvatača.

Sledećeg dana iz mraka izašla je zver,
ušla sva krvava u lokal gostioničara Augusta
izvadila sečivo i oblizala ga, pa
naručila dva špricera, za sebe i nož krvav.

Od tada u sokolskom domu više nije bilo mraka,
mrak se iselio u staru opštinsku sobu
i sa sobom poveo žene, decu, starce
da bi pod nožem nestali u ovom životu.

A ljudi koji su ulicama jurili po blatu i kiši
u Vrbas su ruke spustili
i vadili tela oca, muža, brata.
Evo uhvaćenih, nema hvatača.

Odred ustaša poznat pod imenom Hercegovačke ustaše ili Hercegovci, tokom avgusta i septembra 1941. godine u dva navrata vršio je pokolje Srba iz Jajca. Grupu je činilo oko 400-500 ljudi, većinom, islamske veroispovesti.

Njihov dolazak u grad izazvao je veliki strah među stanovništvom. „Šapuće se da su to isti oni, koji su bili u Glamoču, Livnu… Priča se, da je u tim mjestima počinjen pokolj… Strah Jajčana za par dana postaje opravdan. „Hercegovci“ počinju da piju i da se opijaju. Pijani vade noževe, ljube ih i prijete, u njihovom društvu su jajački nevaljalci, kriminalci i džepari.“ Krajem avgusta ustaše su zatvorile u zgradu bivšeg sokolskog doma grupu državnih službenika i seljaka. „Obitelji njihove izbezumljene trče ulicama, pitaju, mole nadležne. – Za hapšenike se ne zna gdje su. Ne zna se ni tko ih je uhapsio. – To ne zna ni civilna ni vojna vlast. Zapovjednik njemačke vojske u Jajcu na molbu zaprepašćenih žena, pokušava da im pomogne.“

Kada je ustanovljeno da se zatočenici nalaze u bivšem sokolskom domu, gde su Hercegovci stanovali, zauzimanjem zapovednika hrvatske i nemačke vojske pušteni su Srbi, državni službenici NDH, ali ne i seljaci. Hapšenja i ubijanja Srba ponavljala su se iz dana u dan. Pored seljaka hvatani su i ubijani radnici fabrike „Elektrobosna“, koji su na putu za posao morali proći pored bivšeg sokolskog doma gde su ih ustaše sačekivale. „Ovi ljudi bez ikakvog razloga, osim toga što su grčko-istočne vjere, tučeni su nemilosrdno kundacima, po prsima, leđima i krstima do nesvijesti, zapovjeđeno im je da se skinu, vučeni su zatim za mošnje po čitavoj sobi u kojoj su se nalazili, udarani oštrim gvozdenim predmetima u glavu sve dotle dok lubanja ne bi prsla i tako dalje, da napokon budu odvedeni i ubijeni moguće na najgrozniji način… Jedan Hercegovac poslije ovakvog ogavnog posla, pojavljuje se na zaprepaštenje prisutnih sav krvav u lokalu jajačkog gostioničara Augusta, pijan vadi krvav nož, liže ga na očigled zaprepaštenih pogleda gostiju i naručuje dva špricera… jedan za sebe i jedan za svog druga /krvavom nožu/.“

Nakon pljačke privatnih kuća u Jajcu „građani Hrvati, katolici i muslimani obraćaju se vlasti za pomoć“ sa zahtevom da odred Hercegovačkih ustaša uzme učešća u vojnim operacijama protiv četnika. „Hercegovci su zaista pošli na položaje. Stigli su u Jezero koje je vojska već bila očistila i pošla dalje. Ovdje su se zaustavili, pohvatali sve žene, djecu, starce grčko-istočne vjere… odveli ih u općinsku staru zgradu. Ova sirotinja poklana je na najgrozniji način bez ikakvog razloga i povoda… Još onda kada je vlast vršila uviđaj, bilo je među zaklanima još živih, koji su molili da im se život dokrajči.“ Nakon uviđaja ustanovljeno je da je poklano oko 165 ljudi, međutim „nije isključeno da je ovaj broj veći, kada bi se računala sva ona trupla, koja je tih dana kroz Jajce nosila rijeka Vrbas.“

Nakon izvršenog pokolja u Jezeru „od strane vojske i vlasti poduzeta je jedna preventivna mera“ u Jajcu „da ne bi došlo do sličnih neželjenih događaja.“ Raspoređeni u tri grupe Srbi su zatvoreni u pravoslavnu crkvu, sinagogu i banku.

U septembru odred Hercegovaca vratio se u Jajce zahtevajući „da im se svi zatvorenici predaju“ više puta pokušavajući da silom uđu u prostorije u kojima su se Srbi nalazili. Pošto su savladali stražu ispred crkve i sinagoge, vezane starce, žene i decu prevezli su do sela Podmilačja, gde su ih klali, pa zaklane i nedoklane zatrpavali u rake.

Posle ovog događaja ustaše su zahtevale da im se predaju i „ostali zatvorenici među kojima se nalaze državni činovnici, da se zakolju na isti način.“ Zauzimanjem zapovednika mesta Alojza Mandelca i službenika „Elektrobosne“ Stanka Korajzla sprečen je još jedan pokolj u Jajcu.

Izvještaj Zapovjedništva Vojne krajine od 1. oktobra 1941. doglavniku-vojskovođi o izvršenom pokolju pravoslavnog življa u Jajcu i okolini, Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu (Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945), zbornik dokumenata, tom I, Vojnoistorijski institut, Beograd 1993, 767-772.

Izvor: Stanje stvari