Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

ЈЕДНО ПИСМО МАТИЈИНОГ ОЦА

Датум објаве: субота, 25 јула, 2020
Величина слова: A- A+

У писму капетана Вука Н. Бећковића, командира Ровачког батаљона ЈВуО и оца златоустог Матије, које је 14. новембра 1941. упућено Штабу комуниста Комског одреда у Манастиру Морача стоји:

Вук и Матија Бећковић – Отац и син

„Огријешили сте се о дужности Србина и Словена зашто бацате љагу на наше племе…
Самозвана комунистичка команда која убија најбоље синове нашева племена, а остале назива издајицама и пријети да нас оружаном снагом за свој циљ уређује, ми јој поручујемо: Наше стрпљење је достигло врхунац да ваши и такви поступци изазивају братско крвопролиће за које једино ви сносите одговорност пред српским народом и историјом. Прекините са таквим даљим поступком јер нема данас ни племена ни организације која може и смије да Ровачком батаљону кроји законе више но Ровчани другом племену, јер пре њега стоји 800 брзометка које ће знати и умјети бранити част, понос и животе племеника.
Обезбиједите и отворите Ровчанима пут и нормалан саобраћај са Колашином јер таквог поступка нема нигдје у Црној Гори. Предње сматрајте као опомену батаљона Ровачког.“

Капетан Вук Н. Бећковић

Садржај овог писма публикован је у књизи Драгана Радевића „Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-1945)“, стр.56, а оригинал се, према наводима аутора, чува у Државном архиву Црне Горе : ДАЦГ, АОП, 391/IV 2б/6(41)

Вук Бећковић је погинуо 1944. у Словенији.


Матија Бећковић – ОЧИНСТВО

Могао бих бити отац своме оцу
а, ево, још сам дете и сироче,
млађи си био од мене, мој оче,
кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства
и држи ме жедна без капи очинства
и не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
да тражим своме сопству носиоца
и срж своју загрејем код свог створиоца
и примим срамоту због тога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
о, дај мене мени, творче и праоче,
јер, ево, свако са свога распела
вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
зато да би га могли доубити,
и за смрт моли искорениоца,
а све речи су само једна: бити.


Приредио: Раде Црногорац

Извор: Слободна Херцеговина

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top