Jedinstvo duha u svezi mira. Čuvati veru, izbeći raskol

ZNAČAJAN SKUP U BEOGRADU

Početkom maja (5.5.2016. godine Gospodnje) u Beogradu, Fond strateške kulture organizovao je skup na temu . Skup je održan u, kako bi pokojni Kijuk rekao, „kultnim“ prostorijama Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7, i na njemu su izloženi referati koji se ovih dana emituju preko video – kanala srbske stranice Fonda, a uskoro će se pojaviti i u tekstualnoj formi. Svako od izlaganja nudilo je nova obasjanja starog problema: Ana Filimonova je govorila o čuvenom hrvatskom katoličkom kongresu 1900. godine u Zagrebu, kada je frankovački nadbiskup sarajevski Josip Štadler, Stepinčev preteča (još jedan kandidat za beatifikaciju!) ustvrdio da su svi balkanski katolici Hrvati; Nikola Žutić je, u obimnom i utemeljnom radu, doveo do našeg saznanja činjenice o ogromnom Stepinčevom angažovanju u klerikalizaciji (kao temelju fašizacije) svesti hrvatskog naroda uoči Drugog svetskog rata; Vladimir Umeljić je pokazao i dokazao da je Stepinac, bez obzira na sitnije nesuglasice sa Pavelićem, koje su bile plod vatikanskih zaokreta ka zapadnim saveznicima 1943, suštinski „duhovni otac“ NDH; Ranko Gojković je, podrobno i istinoljubivo, pokazao kakvi su zločinci bili ustaški fratri i njihovi nadređeni iz Hercegovine, u kojoj su počinjeni neki od najkrvavijih zločina prema pravoslavnim Srbima; Milo Lompar je ustanovio čudnu netrpeljivost levičara i antiklerikalca Miroslava Krleže prema dokazima hrvatskog kleronacizma izloženim u „Magnum Krimenu“ Viktora Novaka; Veljko Đurić je priložio rad u kome pravi paralelu između nadbiskupa Alojzija Stepinca, čelnika pokreta prekrštavanja pravoslavnih u NDH, i mitropolita Josifa Cvijovića, koji je  rukovodio brodom SPC u ratno doba, i koji nije vršio nikakvo duhovno nasilje nad izbeglim Slovencima u Srbiji, od kojih su neki, zbog zahvalnosti za gostoljublje srbskog naroda, rešili da prime pravoslavnu veru. Potpisnik ovih redova govorio je o zapisima akademika Dejana Medakovića o izgradnji kulta Stepinca kao sveca posle rata u Hrvatskoj.

Ovaj skup Fonda će, svakako, imati velikog značaja u odbrani svetosavlja od pokušaja da se sa hrvatskim biskupima vodi „dijalog“ o Stepincu pre njegove kanonizacije (koja je, od 1998, kad je on beatifkovan, gotova stvar, i čije odlaganje je sastavni deo strategije Vatikana: dovedemo papu u Srbiju pre kanonizacije, a onda kanonizujemo Stepinca  i – mirna Bačka!)

Ipak, to nije jedina tema o kojoj, povodom „blaženog Alojzija“, vredi razmišljati na dan Svetih Kirila i Metodija, učitelja slovenskih.

JEDINSTVO I RAZDELjENjE

Sloveni su, naravno, narod jedne krvi i jednog porekla.

Ali, avaj, nisu jednoga duha!

Prva i osnovna podela, iz koje su proistekle sve ostale, bila je verska. Vatikan je jedan deo slovenskih naroda pridobio za sebe, i danas imamo to što imamo: između Srba i Hrvata, između Rusa i Poljaka (da ne govorimo o nerećnim ukrajinskim unijatima). Nama je svetac vladika Petar Banjalučki, koga su ustaše potkovale i zaklale 1941, a Hrvatima je svetac Alojzije Stepinac, blagoslovitelj prevođenja pravoslavnih u pokornost papi. Rusima je svetac Atanasije Brestski, koji je branio svoj narod od Brest – Litovske unije sklopljene 1596, a unijatima iz Malorusije svetac je Jozafat Kuncevič, krvavi gonitelj pravoslavnih u to doba, koga je morao da kroti čak i Lav Sapjega, čovek poljskog dvora, pokušavajući da ga umoli da ne bude tako surov u progonu svoje dojučerašnje braće.

Srbi i Hrvati, Rusi i unijatski Malorusi – jedna krv, a tako daleko! I jedni i drugi ispovedaju Hrista kao Spasitelja, ali s koliko tragične razlike! Jer, rimokatoličkim Slovenima papa je zaklonio Hrista.

Zato se danas, na dan Svetih Kirila i Metodija, kojima su Rusi, Srbi i Bugari ostali verni, vredi setiti koliko je važno da ostanemo u pravoslavnoj veri koju sveto držahu oci naši, i koliko je neophodno da čuvamo, po reči Svetog Pisma, jedinstvo duha u svezi mira.

Na žalost, zbog ekumenizma i različitih vrsta duhovnih krivotvorina koje nam se podmeću umesto istine i pravde Svetog Predanja, danas u pomesnim Pravoslavnim Crkvama imamo opasnost novih podela i raskola. Kao u tragičnom ruskom 17. veku, kada je patrijarh Nikon sa carem Aleksejem sprovodio nužne, ali prebrze, reforme, koje su dovele do pojave staroveraca, tako se i nad nama, zbog ekumenizma narsiciodne klerikalne „elite“ nadvijaju senke novih podela i raskola.

Postoje pravoslavni koji kažu: kad vidimo šta radi naša jerarhija, kojoj je draži Vatikan od Nebeskog Jerusalima, moramo se od takve jerarhije odvojiti, i sami nastaviti idenje pravim putem.

PRIMERI KOJI TO NISU

Izvesni smatraju da je argument za odvajanje od „zvanične Crkve“ činjenica da su sveti naših dana, poput otaca Justina, Serafima Sofijskog, Pajsija Svetogorca, Gavrila Gruzijskog, oštro osuđivali ekumenizam. Zaista, oni jesu najoštrije osuđivali ekumenizam. Za oca Justina on je bio svejeres; Sveti Serafim (Soboljev) učestvovao je na Moskovskom saboru 1948. godine, sa dva referata – jednim protiv novog kalendara, a drugim protiv ekumenizma; starac Pajsije je nedvosmisleno odbacivao  ekumenizam kao krivotvorinu, starac Gavrilo Gruzijski, protivni jeresi, je bio prezren i jurodstvovao je u zvaničnoj Crkvi. Sve je to tačno…Ali – nijedan od njih nije prestao da molitveno pominje svoje predstojatelje, niti se odvojio od „zvanične Crkve“. Otac Justin, koji je najoštrije kritikovao patrijarha Germana zbog saradnje s režimom, raskola u Americi i ekumenizma (patrijarh German je bio sapredsadavajući Svetskog saveta crkava), uvek je pominjao nadležnog episkopa šabačko – valjevskog Jovana Velimirovića, koji je, sa svoje strane, pominjao patrijarha Germana. Sveti Serafim Sofijski je bio episkop Ruske Zagranične Crkve, tvrdi monarhista i protivnik mitropolita (kasnije patrijarha) Sergija, ali je, posle Drugog svetskog rata, ostao u Bugarskoj kojom su zavladali komunisti i prešao pod jurisdikciju Moskovske patrijaršije, pominjući patrijarha Alekseja, poslušnog Staljinu. Starac Pajsije je jasno govorio jednom starokalendarcu-zilotu:“Naravno, i mi na Atosu sledimo stari kalendar. Ali ovo je druga situacija. Mi smo ujedinjeni sa svim crkvama i patrijaršijama koje slede novi i stari kalendar.“ Dakle, starac Pajsije se NIJE ODVAJAO od  Carigradske patrijaršije, iako je oštro kritikovao njen ekumenistički pravac. Starac Gavrilo nikad nije napustio „zvaničnu“ Gruzijsku Crkvu.

Što se tiče primera iz prošlosti Crkve, i oni su jasni.

Sveti Jovan Zlatousti je proteran sa carigradske katedre, ali svi episkopi zapadni, na čelu s pravoslavnim papom rimskim, bili su na njegovoj strani. Zlatoust u progonstvu nije ni mislio o pravljenju paralelne jerarhije.

Sveti Maksim Ispovednik je, boreći se protiv monotelitstva, bio sam na Istoku, ali je imao podršku Svetog pape Martina Ispovednika i pravoslavnog Rima.

Sveti Grigorije Palama se borio protiv latinoumnog patrijarha Jovana Kaleke, ali je imao podršku pravoslavnog episkopata. Ni Palama nije pravio paralelnu jerarhiju.

Sveti Marko Efeski, iako gonjen od unijata, nikada nije pravio paralelnu jerarhiju, nego je čekao Boga da blagoslovi pobedu pravoslavnih. I Bog je srušio uniju dejstvom istorijskih okolnosti – Mehmed Osvajač je Markovom učeniku, Svetom Genadiju patrijarhu, dozvolio da uniju satre do korena.

KAD SE „TREBALO“ ODVOJITI?

U 20. veku su se, zbog nereda i nestrojenja, odvajali od „zvanične Crkve“. Takvi su se u SPC pojavili sredinom devedesetih godina 20. veka, kada je zizjulasovština počela da nam se nameće kao mera i provera crkvene stvarnosti. Oni su postali ziloti. Zatim je taj proces nastavio da se širi, i danas je veoma ozbiljan.

Ipak, postavlja se pitanje – kada se trebalo odvojiti. Jer, prestupa crkvene discipline u 20. veku bilo je u SPC i pre devedesetih.

Recimo, šta je bilo za vreme patrijarha Germana, sapredsedavajućeg Svetskog saveta crkava, kome je carigradski patrijarh Atinagora bio veoma blizak, i koji je episkopu Lavrentiju govorio da sa inovercima može da se moli u svim prilikama, samo ne sme da se pričešćuje iz iste čaše?

A šta ćemo sa vladikom Nikolajem, koji je od mladosti sarađivao sa anglikancima, dopuštao im ponekad sveštenodejstva u pravoslavnim hramovima, učestvovao na ekumenističkom skupu Svetskog saveta crkava u Evanstonu 1954. godine?                                    A šta ćemo sa patrijarhom Dimitrijem, koji je, pred kraj svog života, u Sabornoj crkvi u Beogradu, pričestio četvoro anglikanaca?

Ne daj Bože da ja te slučajeve ističem kao primere. Smatram ih jako štetnim, i mislim da smo skupo plaćali ekumenističke iluzije naše jerarhije u 20. veku. Ali, postavljam pitanje: ako su svi ovo postupci takvi kakvi jesu, kada se onda „trebalo“ odvojiti od „zvanične Crkve“?

Da li u doba patrijarha Irineja?

Patrijarha Pavla?

Patrijarha Germana?

Patrijarha Dimitrija?

Ili se, ostajući veran Svetom Predanju, nije trebalo odvajati?

CRKVA JE TAJNA JEDINSTVA

Nesumnjivo je da je Crkva tajna vere, ali i tajna jedinstva, čija je osnova Ljubav u Istini. Gospod Isus Hristos je rekao da će svi poznati Njegove učenike po uzajamnoj ljubavi. Zato je danas jedno od najvećih iskušenja za pravoslavne nedostatak trezvenosti, koja ne uviđa neophodnost da se ide srednjim, carskim putem. S leve strane je ekumenizam, kao religiozni globalizam apokaliptičnih razmera, a s desne strane je revnost ne po razumu, koja vodi u podele i raskole. Glavni cilj svih neprijatelja Pravoslavne Crkve je raskoljavanje pravoslanih na mnogo grupa i grupica, a, s druge strane, dovođenje na čelo u Pomesnim Crkvama klirika čija je odanost pravoverju u najmanju ruku sumnjiva. Nije tajna da je masonerija odavno zainteresovana za rovarenje među pravoslavnima (http://www.pravoslavniodgovor.com/New_Age/Pravoslavlje_i_Novi_Svetski_Poredak/04.htm).                                                     

Da masonski Brisel želi raskole među pravoslavnima, vidi se i iz slučaja Bugarske, o kome govori dr Zoran Čvorović u izjavi za nedeljnik „Pečat“: “Po Čvoroviću, kada je u pitanju pozicija SPC u uslovima postpetooktobarske okupacije, vrlo je poučno ono što se dogodilo sa Bugarskom crkvom posle bugarskog 5. oktobra 1990. Tada su pod izgovorom da žele da izvrše čišćenje BC od arhijereja i sveštenika koje su dovodili u vezu sa komunističkom Službom bezbednosti, predstavnici prozapadne Koalicije saveza demokratskih snaga na čelu sa Željom Želevim tražili formiranje novog demokratskog Sinoda.

„Glavni zagovornik lustracije BC bio je jeromonah Hristofor, inače član Saveza demokratskih snaga. Zahtev za lustraciju jerarhije BC bio je usmeren protiv patrijarha Maksima, čiji izbor su osporavali njegovi protivkandidati iz 1971 – mitropoliti Pimen, Pajsije i Josif. Oni su patrijarha Maksima optuživali da je izabran uz pomoć režima Todora Živkova i tako sebe kandidovali za jezgro novog demokratskog Sinoda. Protivno evropskim vrednostima na koje su se pozivali, a pre svega protivno principu sekularizma i slobode veroispovesti, bugarski Evropejci su se drastično mešali u unutarcrkvene stvari, podstičući raskol i to pre svega tako što je Direkcija za veroispovesti 1992. kao jedinog zakonitog predstavnika pravoslavne veroispovesti priznala Sinod raskolnika. Stvari su se promenile kada je 2002. Viši administrativni sud poništio odluku Direkcije za veroispovesti i prema novom zakonu kao jedinu zakonitu pravoslavnu crkvu registrovao zvaničnu BPC na čelu sa patrijarhom Maksimom.“

„Prilikom Bugarskog raskola svoje težnje“, kaže Čvorović, „pokazali su, s jedne strane EU, a s druge fanariotski krugovi i njihov zastupnik carigradski patrijarh Vartolomej. Brisel je svoj odnos prema raskolu prikazao kroz presudu Evropskog suda za ljudska prava iz 2010, donetoj po žalbi raskolničkog Sinoda a posle priznanja Bugarskoj crkvi od strane bugarskog suda svojstva jedinog zakonitog predstavnika pravoslavlja u Bugarskoj. Evropski sud je svojom presudom obavezao bugarsku državu da registruje raskolnički Sinod, a da se iz budžeta države raskolnicima isplati na ime moralne štete zbog povrede prava na slobodu veroispovesti 50.000 evra.“(Nataša Jovanović, I latiše se mača…, http://borbazaveru.info/content/view/8773/1/).

Upravo zato, na dan Svetih Kirila i Metodija, koji su Hristom sjedinili pravoslavne Slovene, moramo biti svesni da je srednji, carski put jedini put kojim treba ići: predanjski kritikujući ekumenistički relativizam i masonoliki eklekticizam, čuvati se da ne pođemo putem atomizacije, jer naši neprijatelji bi najviše voleli da smo zauvek razdrobljeni i nesposobni da jedni u drugima vidimo braću i sestre.                        

Molitvama Svetih Kirila i Metodija, učitelja pravoslavnog Slovenstva, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin.  

Autor: Vladimir DIMITRIJEVIĆ

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vezane vijesti:

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kakvi smo mi to Srbi, kakva nam je to “elita”?

Vladimir Dimitrijević o papi

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: VATIKAN I TITOVA …