Јања

Видли смо и сами, брате, по курузима. Кад нас бацило таман смо курузе били окопали у другу мотику, а кад нас извадило — ваља иг скоро жети. Боже ти сачувај, толико дана нијесмо видли сунца ни мисеца, ни воде, ни крува сам што смо росу по зиду скупљали и дваред,триред кад би киша ударила, па вода проври у јами…
И колико то људи и свита сад не вирује. Што би ја лагала да сам нешто јела. Мора вировати, нисам била сама, четрнаестеро нас је издржало…
Док не узмиљеше црви још и како. Онда муке жестоке надођоше. Ране од њиг одбранит не мореш ни кап воде прождрти — боже ти сачувај, неки су саме црве повраћали кад нас је извадило.
А живот, бог га клео, опет мио и нечему се надамо. Нада нас не остави ни кад нас приварише и рекоше да су нас дошли вадит те нам измамише два моја стричевића и Саву Стојић. Зборисмо им да не иду, несретници, ама не послушаше…
И кашње, кад су нас дошли из праве вадити није нам било свеједно. Нико неће први. Свак вирује да су опет усташе и да ће нас побити и вратит натраг у јаму.
Љуба Лалић прва крену.
Ти ајде али ја не би смила, велим јој ја и учим је да бар скрикне и неки знак нам дадне ако су усташе.
Ма, ђавла ће црна скрикнути, чим је видла сунце она у несвист. Мртва, мртва и бог! Нас све извадило, а она још лежи мртва и не долази свисти.
И било би нами таман како смо и мислили да се ту нису задесила два жендара, Далматинца – Винко и неки Јуре, заборавила сам им презимена, бог им дао сваку срићу, и њима ако су живи и свакоме њиовоме.
Ми, чемерни, попадали онуда око јаме. Кумимо за кап воде, али нам они жандари не дају — паметни људи, знају да би нас то убило. Усташе, они што су нас вадили, измакли се мало подаље и нешто се договарају. По прилици, да нас побију и поново баце у јаму па да кажу да никог живог није ни било у јами — знају злотвори да није добро да остају свидоци:
— Ма, кога бацити, божју вам мајку — викну одједном Винко и запе пушку. Ма, да нећу ја вас бацити. Њима је Бог рекао живити и само преко мене мртвога можете учинит то што сте наумили…
Преко тога не би поговора. Ко може пишке, ко не може — на магарад — поведоше нас пут села. Иду живи костури, да се престравиш од нас. Испадају зуби, побигле очи у глави, мртваци па то ти је. Мени презебле ноге, не знам да су моје, идем нако ки на дрвеним, али се не дам, нећу на магаре, нас три-четири пишке сиђосмо до куће Бошковића…
Рано моја, и данас се ја бојим. Чудим се како ми је памети и зере остало, како нијесам потпуно пресврнула. Најтеже ми откад ми покојни дида умро. Дица отишла за својом срићом а ја сама — ноћ не прође а да се не обретем у јами. Заболи ме на ужичицу, боже ти помози, не знам куд ћу прије, али на врата, али на прозор. Још кад ми се у сну мати јави. Казала она тада људима: ма биште, мајка ви кукала, ни кашика српска остати неће а не глава…
А нису то ни усташе криле. Отворено су зборили тиг дана да ће сваку српску душу која дочека Божић златном кашиком причестити.
Ето, жеља им се не испуни…“

*   *   *

Страхови Јање Лалић-Шуњке од свега што је преживјела те 1941, од оних злослутних усташких пријетњи да ће сваку српску душу која дочека Божић златном кашиком причестити, потрајали су цијелог живота. Горко сазнање да у Челебићу и у ливањском крају уопште више нема Срба, да их је ипак помела још једна крвава усташка олуја 1995. године, дочекала је далеко од родног прага – под кровом своје дјеце у Бањалуци. Ту је над својом и судбином Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, јадиковала још десетак година, а потоња, предсмртна жеља јој је била  да вјечно ипак почива и нађе мира у Челебићу, ако га за живота ту није могла наћи. Дјеца су јој испунила жељу…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:

Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци