Да ли ће се ученици у Метаjни запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама?
Пише: Зорица Ћоковић
Биjела, свjеже окречена, у сунцу окупана зграда Подручне школе Антун Густав Матош у Метаjни на Пагу jе мjесто гдjе jе лекциjе из знања и живота ове школске године добило девет малишана.
Дjеца, као свака друга дjеца, радознала и несташна, расту и одрастаjу у тоj школи, jединоj у Метаjни, малом острвском сеоцету на рубу двиjу пустиња, морске и камене.
Када ће та дjеца сазнати шта се дешавало у њиховоj малоj школи?
Шта ће постати од њих када сазнаjу да jе неко у име нечега у биjелоj, окреченоj згради коjа jе данас њихова школа, држао као затворенике неку дjецу сличну њима и њихове маjке?
Да ли ће им бити свеjедно што jе њихова школа била кућа страве у коjоj се одвиjао терор и геноцид над недужнима? Да ли ће икада у своjим размишљањима стићи тако далеко? Да ли ће се запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама?
Да ли ће помислити да би на школи, поред табле с именом писца и пjесника, требало да стоjи и табла с именима жртава? Табла с обjашњењем шта се и када дешавало у њиховоj школи? Да ли ће помислити да jе морбидно што jе та зграда данас њихова школа, а не музеj и мемориjални центар?
Можда ће се запитати школарци из Метаjне, гдjе су тоj дjеци и маjкама били очеви и мужеви, стричеви и ђедови. Но, не треба ићи далеко – страдали су ту, близу, иза првог рта, у Пашким вратима и ували Суха, у jош jедном логору, логору Слана.
Да ли ће им неки барба, коjи се jош сjећа, испричати зашто jе море око Пага некада било црвено, али не од корала? Да ли ће се запитати шта су држала она четири анкера коjа jош стоjе у стиjени увале Суха? Да ли ће им бити чудно што више увале постоjи цеста од камена коjа не води никуда и камени зид коjи одваjа пустињу од пустиње? Да ли ће се запитати откуд комади зарђале бодљикаве жице свуда унаоколо?
Да ли ће их учитељ повести да виде Часни Крст окренут ка истоку? Да ли ће им испричати мрачну страну острвске прошлости? Да ли ће школарцима бити чудно, што броj побиjених вишеструко надмашуjе броj острвљана?
Да ли ће им обjаснити ко су били они људи што су се jедног поподнева, неколико дана након завршетка школске године, искрцали у њиховоj малоj луци и тихо, у поворци предвођеноj распетим Христом, дошли пред њихову школу и поjали са упаљеним воштаницама?
Надам се да хоће.
Везане виjести:
Истина миjења поглед на живот и смрт – Jadovno 1941.
Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.
Зашто ћу поћи на Јадовно – Jadovno 1941.