Иво Голдштајн: Јасеновац

Тко је једном прешао ријеку и ступио на тло Градине, томе више није било повратка међу живе. Такав је био врховни закон!

Бројна су јасеновачка стратишта и гробнице. Од Крапја и Брочица до Старе Градишке, око логора и унутар логорског круга. На лијевој и десној обали Саве.

Убијени, или они који су пали од изнемоглости на раду, у прво су вријеме били доношени у логор у Брочицама и ту покапани, “сваки засебно, те му је стављана таблица с именом”.

Но, од тога се “брзо морало одустати” због превеликог броја мртвих, па се кренуло покапати “у непосредној близини насипа или у самом насипу”, заправо у шуми Доња Крндија код Јасеновца. Насип је већ у студеном те године “словио за гробницу слабих и изнемоглих”.

Почетком 1942. почело се покапати на другој, десној обали Саве, насупрот Јасеновцу, на подручју села Доње Градине. Већ за вријеме рата нашироко се користио термин “Градина” и то име, термин, остало је у употреби све до данас (село Горња Градина налази се десетак километара узводно на десној обали Саве, близу Босанске Дубице, у Босни и Херцеговини).

Не зна се како се дошло на идеју да Градина постане масовно губилиште и гробиште.

Нитко није никад изричито навео ни разлоге. Но, очито је пресудила чињеница да је село било добро природно заштићено, на завоју Саве и на ушћу Уне у Саву.

Двије ријеке стварале су од простора села својеврсни полуоток, па је оно било дјеломице и неприступачно. На најсјевернијој тачки Градине постојала је природно уздигнута тераса, погодна за прометовање скеле из Јасеновца.

Страшна историја Градине почиње првих дана 1942., када је село, након партизанских акција и усташке протуофензиве, било посве опустошено и остало без становника. Око 20. јануара усташка јединица под заповједништвом Станише Васиља “превезла је натраг у Градину и поклала” око двеста житеља тог села који су неколико недјеља прије били депортовани у Логор III Циглана. Како је био висок снијег, нису се могле копати раке, “него су убијени остављени у сеоским кућама и заједно с кућама спаљени”.

Био је то тек почетак масовних злочина на ширем простору села.

Након што је село остало без становника, надалеко није било насеља. Како је Градина била на савском завоју, била је готово полуоток, јер јој је Сава била на сјеверу и истоку, а на западу Уна. С југа, откуда су могли доћи партизани, Градина је била заштићена појасом ровова и вучјих јама те низом бункера и караула.

Цадик Данон је поткрај фебруара 1942. као логораш прешао у Градину, гдје у селу “није затекао ни живе душе, једино су пси луталице безуспјешно тражили храну”.

Куће у које је ушао “биле су пуне одјеће и обуће, и то мушке, женске и дјечје, сеоске и градске (…) у трећој кући видио сам капут и плетени вунени шал који је носио професор математике Арон Салом (1891.)”, који је једва два мјесеца прије тога дошао с Даноном из Тузле.

А онда је недалеко од кућа “спазио дугачку црну јаму, пришао је ближе, а из јаме се по оној хладноћи извијала пара – у њој су лежале гомиле лешева прекланих људи, набацаних један преко другог”.

Отад се у Градини убијају и покапају хиљаде мушкараца, жена и дјеце. Убрзо је постала недвојбено највеће јасеновачко стратиште и гробиште у којем леже кости већине убијених 1942., као и каснијих година, све до нестанка логора 1945. Дио заточеника који су стигли до Јасеновца директно је из возова или с цесте пребациван на десну обалу Саве.

Дио њих ушао је у Логор III Циглана, боравио у њему неколико дана, коју недјељу, можда чак и мјесец, два, након чега су “старији или болесни”, жене и дјеца, прекобројни мушкарци, непотребни за послове у логору и они који нису могли бити искориштени за физичке послове – одлазили у Градину.

Анте Цилига је Градину описивао “као наш Стикс (ријека у грчкој митологији која води у подземни свијет, дијели свијет живих од свијета мртвих): тко је једном прешао ријеку и ступио на тло Градине, томе више није било повратка међу живе. (…) Такав је био врховни закон Јасеновца!”

Горостасна “Топола уздаха” (или “Топола ужаса”) у Градини, на ушћу Уне у Саву, било је мјесто вјешања заточеника. Вјеројатно је на њој објешено највише заточеника у односу на друге локације. Вјешало се 1944. и у Логору III Циглана, као метода застрашивања заточеника.

Габриел Винтер, који је у Јасеновцу био кочијаш, имао је непосредан увид у тај, посљедњи чин јасеновачког злочина: “У Градини се искрцавају људи, жене, дјеца. Онда их у мањим групама одводе нешто даље од ископаних јама.

Један усташа држи жртву, а други удара маљем по глави. Тројица чувају позади да не би тко побјегао. Усташа код клања буде више или мање, већ према томе ради ли се о ‘ликвидацији’ људи или жена и дјеце. Тако је то ишло из дана у дан, из ноћи у ноћ. Јаме за усмрћене копали су све даље. Све то гледао сам с јасеновачке обале. Као кочијаш долазио сам до над саме те рупе.

Видио сам напола пуне рупе у којима су лешеви били уредно сложени као на спратове. Гдје стане цијели човјек, метали су и по двоје дјеце. Лешеви су сложени као цјепанице.” Винтер описује како је понекад морао “чекати с колима да скела превезе кандидате смрти. Жртве нису знале куда их воде.”

Кад би дошли на другу обалу, “усташе би”, наставља Винтер, “оне који су били немоћни одмах заклали” па би онда рекли онима које су још оставили на животу – ‘Овако ће проћи свако ко покуша бјежати’.”

И тако је, до посљедњег тренутка, жртви остављана нада да ће некако преживјети, али све је било узалуд – од хиљада и хиљада оних који су пребачени у Градину, тек је неколицина невјероватних сретника преживјела. Винтерове ријечи потврђује Салем Ресуловић: “Наравно, овај свијет који је прелазио скелом у Градину није знао гдје га воде. Стражари који су их пратили говорили су да иду у Босну брати шљиве.

И тај је народ вјеровао у то све док не би био повезан и доведен до гробница.”

Прича о лешевима који пливају Савом постала је с временом једна од најспомињанијих у застрашујућем низу јасеновачких страхота – ширила се усменом предајом, па је чак након неког времена изгубила историјску увјерљивост. Међутим, о томе постоје бројни документи – 22. јуна 1942. Заповједништво III. Домобранског збора са сједиштем у Сарајеву извјештава како “у посљедње вријеме прима извјештаје од стража на мостовима да у задње вријеме ријеком Савом пливају лешеви људи и животиња. (…)

Ови лешеви запињу за обалу и распадају се, окужујући околину.” Жупско редарство Жупе Ливац – Запоље (у коју је спадала Босанска Градишка) упутило је Министарству здравства у августу 1942. допис да је оно “организовало сакупљање лешева на мосту у Босанској Градишци који пролазе Савом те су тамо вађени и покапани”, што доказује да то није била никаква уобразиља или пропаганда.

А усташе су цинично тврдили да су лешеви пливајући Савом добили “бесплатну карту за Београд”.

Аутор: Роберт Бајруши

Извор: Jutarnji.hr

Везане вијести:

Спомен-подручје Доња Градина заслужује посебну пажњу институција

Отворена изложба „Доња Градина-од села до меморијала“