Istorik i Nedić

Veličina jedne ličnosti morala bi da se procenjuje i po broju spasenih ljudskih života!

Kad me je deo inteligencije, ponajviše iz Demokratske stranke, optuživao da sam cepao, seckao, palio i uništavao knjige „Službenog glasnika” niko nije ustao u moju odbranu (izuzetak je Ratko Dmitrović), iako su svi znali da knjige nikada nisam bacao na lomaču. Svi su bili nemi, čak i one moje kolege kojima sam štampao jednu, dve, a ponekim i više knjiga.

Bojan Dimitrijević je moj student i kolega, jedan od onih koji je tih dana bio nem, iako je dobro znao da se nisam ničim ogrešio u svom radu sa knjigama, ni kao profesor, ni kao direktor. Uprkos svom anemičnom istoriografskom zanatu osećam kolegijalnu dužnost da ga podržim.

U TV emisiji Olivere Kovačević, iako sa odmerenim stavovima, Dimitrijević je prošao loše i zbog toga što je novinar hteo da bude istoričar koji podučava povesnika, postavlja sugestivna pitanja i drži stranu njegovom oponentu. A reč je o emisiji javnog servisa koji bi trebalo da zastupa interese svih građana.

Potom je usledilo saopštenje iste televizije i tekstovi u skoro svim novinama, pa i u „Politici”, da je Demokratska stranka pokrenula pitanje isključenja istorika Dimitrijevića iz njenog članstva, s obrazloženjem da ona neguje antifašitičku politiku, a da se on suprotstavlja toj politici.

Ostavljam po strani šta Demokratska stranka želi time da postigne, okrećem se istoriji i pravu svakog čoveka, pa i povesnika Dimitrijevića, da brani svoje mišljenje, svestan da se o jednoj kontroverznoj ličnosti, kao što je Nedić, ne može sve reći u jednom novinskom tekstu.

Ostavimo po strani pravnu rehabilitaciju Milana Nedića, to je pitanje časti njegovih potomaka i suda, mene zanima stav istoriografije. Nesporno je da se na Nedića bacalo i drvljem i kamenjem čitavih pola veka posle njegove smrti, i po partijskoj i po stručnoj osnovi. Provejavali su retki tekstovi koji su, samo u naznakama, branili njegovu delatnost. Pravo iznenađenje bilo je kada su publikovani njegovi govori, a potpisnik ovog teksta napisao prikaz za „Politiku“: Negativni junak. Milan Đ. Nedić, Život. Govori. Saslušanja, Beograd 1991 (7. mart 1992). Drugi, i uspeliji pokušaj stručne, istoriografske rehabilitacije, učinjen je sledeće godine kada je Milan Nedić uvršten u knjigu Sto najznamenitijih Srba, Beograd 1993, 2001 (englesko izdanje 2004). Tekst o Milanu Nediću napisao je Mile Bjelajac, a redakciju su činili: dr Dragomir Vitorović, akademik, dr Sava Vuković, episkop, dr Pavle Ivić, akademik, dr Vasilije Krestić, akademik, dr Dejan Medaković, akademik, dr Miroslav Pantić, akademik, dr Danica Petrović, dr Dragoslav Srejović, akademik, i ja koji sam učestvovao u njenom radu, iako formalno nisam bio član redakcije. Knjiga je objavljena uz blagoslov patrijarha Pavla.

Mnogo toga bi se moglo reći o ovoj knjizi, posebno o izboru ličnosti, o čemu je bilo polemika tokom rada na njoj kao i kada se pojavila, a meni neka bude dopušteno da navedem samo jedan primer. Nije bilo nimalo lako opredeliti se za neke ličnosti, a još teže je bilo odlučiti se da se neke izostave. Najveća polemika vodila se u redakciji, pa i izvan nje, da li zaslužuje, uz Milana Nedića, i Draža Mihailović da uđe u 100 najznamenitijih Srba? Posle dugih sporenja, Mihailović je izostavljen, Nedić je uvršten.

I danas mislim da je redakcija, kada je u pitanju Milan Nedić, bila pravu.

Život i delatnost Milana Nedića do 1941. godine su besprekorni i pozitivan, i kao vojnika i kao čoveka. Pri oceni njegove ličnosti to nije beznačajno. Sporne su poslednje godine njegovog života.

Nedić je bio protiv izazivanja Nemačke, protiv 27. marta, protiv rata koji je razorio Jugoslaviju, podstakao građanski rat i odneo milionske žrtve, ponajviše Srba. U pomenutoj knjizi Bjelajac tvrdi da su mnogi uglednici ubedili Nedića da se prihvati ove „nezahvalne dužnosti“, da vodi tzv. državu Srbiju „koja nije imala šira ovlašćenja“. Nesporna je činjenica da je Nedićeva Srbija bila nemačka tvorevina, a on oličenje njene okupacione vlasti.

Bjelajac, i ne samo on, navodi da je kod dela srpske javnosti Nedić slovio kao „srpska majka“, termin poznat kod Srba još od početka 19. veka. Prvi čas iz povesti koji sam naučio od svoga dede Đorđa, ne i na Filozofskom fakultetu, bio je upravo ovaj – za sve izbeglice iz Metohije Nedić je zaista bio „srpska majka“, a znatno više za srpske izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije, posebno NDH, a njih je bilo oko 420.000, od toga oko 70.000 dece! Posmatrajući bedu sadašnjih azijskih izbeglica koji hode i Srbijom, setimo se jedne od najstrašnijih tragedija u Prvom i Drugom svetskom ratu – srpskih izbeglica. Samo navedena činjenica, i ništa više, svima kojima je stalo do istine, dovoljna je da se oceni od kolikog je značaja Nedićev rad na spasavanju unesrećenog srpskog naroda. Veličina jedne ličnosti, u ovom slučaju Nedića, morala bi da se procenjuje i po broju spasenih ljudskih života!

Trebalo bi imati na umu još dve činjenice, koje se olako prećutkuju. 1. O sudbini Jevreja odlučivali su isključivo Nemci, bez obzira na status okupacionih teritorija. 2. Logor Staro Sajmište (Judenlager Semlin) bio je na teritoriji NDH, pa optužbe o stradanju Jevreja u njemu neosnovano se pripisuju Nediću i Srbima.

Nadam se da neću preterati ako skrenem pažnju „izabranom narodu izrailjskom“ i neizabranom narodu srpskom da je samomržnja Jevreja, nekada, i samomržnja Srba, danas, svetski fenomen. Stradanje je, konačnno, opametilo Jevreje, Srbe još nije!

Srpska istoriografija, i ne samo ona, nije dala objektivan sud o tragedijama izazvanim našom loše odmerenom herojskom veličinom 1914, 1941. i 1999. godine. Srpsko herojstvo u ovim ratovima imalo je za posledicu dve demografske katastrofe i tri državna razaranja, od kojih se, kao narod, Srbi nikada više neće oporaviti. Krajnje je vreme da Srbi shvate da su nas mnogobrojne Pirove pobede dovele do toga da danas ne znamo šta nam je država, ili šta su nam države?

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Otvoreno pismo povodom početka ročišta Milanu Nediću

Dušan Buković: Slučaj generala Milana Nedića

BIA ne da dosije Milana Nedića