Otvoreno pismo povodom početka ročišta Milanu Nediću

Datum objave: utorak, 22 decembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Rehabilitacijom generala Mihailovića srpsko sudstvo je položilo kolokvijum. Sada su na redu ozbiljniji ispiti. Nešto što je decenijama bilo nezamislivo, da neko preispita odluke „komunističkih“ vlasti i sudova konačno je došlo na red.

Milan Nedić
Milan Nedić

Kakav će ishod postupka za rehabilitaciju Milana Nedića biti, ne vredi pretpostavljati. Konačnu ocenu će dati sud. Ali ogromni uspeh je ostvaren već samom činjenicom da se o Milanu Nediću može otvoreno govoriti. Odbacujući okove jednopartijskog sistema Srbija se mora pripremiti i za vreme u kome će sudovi odlučivati o pravima svih uključujući i naše neistomišljenike.

Istovremeno na političkoj sceni Srbije kao da se ništa nije promenilo, u glavama mnogih „neokomunista“ i nadalje odzvanja Brozova krilatica“Ja vaš sud ne priznajem, ja priznajem samo sud svoje partije!“. Ali čemu Zakon o rehabilitaciji ukoliko građani nemaju pravo da, ukoliko smatraju da za to postoji razlog, pokrenu taj postupak pred sudom. Zar je zaista neophodno da se nekome i pre suđenja presudi, kao što je to rađeno  nešto masovnije i brutalnije 1945-46 godine.

Baš zbog tih koji smatraju da o rehabilitacijama više nema šta da se kaže jer je zločincima već presuđeno, važno je da „rasčistimo“ neke pojmove već u samom startu procesa rehabilitacije Milana Nedića.

1.- Zakon bi trebalo da bude jednak za sve i svima bi trebalo omogućiti priliku da pred sudovima pokušaju da dokažu svoja prava ili nevinost.

2.- Komunistički sudovi za vreme i neposredno nakon rata nisu sudili po uobičajenoj proceduri i u skladu sa opšteprihvaćenim normama pravde i pravičnosti već po diktatu jedne partije i jednog čoveka što je dovelo do masovnih progona političkih neistomišljenika.

3.- Vreme je da se termin „antifašistička borba“ svede na svoju realnu meru odvajajući njenu ideološku komponentu borbe dva politička sistema „fašističko-nacističkog“ i „komunističkog“ od antiokupatorske borbe. Komunisti, kao (verovatno) najaktivniji borci protiv nemačkog okupatora, pokušali su (a dobrim delom i uspeli) da  u svesti običnih građana borbu protiv faši-nacizma predstave borbom za komunističko uređenje u kome su svi drugi osim njih samo saradnici naci-fašista. Komunistička ideologija ne trpi opoziciju a najbolji način da je satanizuju je bilo povezati je u svakom obliku sa okupatorom i njegovom ideologijom. Događajima u Srbiji bi daleko prikladniji termini bio okupacija i otpor okupaciji. Ovako oslobođeni ideološkog predznaka ovi termini bi realno oslikali šta se zaista događalo na tlu Srbije. Istovremeno ovako sagledavana situacija bi bila vraćena u okvire međunarodnog ratnog ptrava u kome je okupacija faktičko stanje sa obavezama okupatora i okupiranog a termini poput saradnje sa okupatorom bili bi prihvatljivi i legitimni.

4.- Da bi to lakše shvatili možda bi trebalo da podsetimo da u savremenoj podeli saradnje sa okupatorom postoje četiri novoa „saradnje“:

– Prvi obuhvata one pojedince i organizacije koje su pre okupacije radile za interese budućeg agresora, podrivale uređenje sopstvene zemlje i slabile njegovu odbrambenu moć aktivno podržavajući neprijatelja

– Druga obuhvata one pojedince i organizacije koje su nakon okupacije, aktivno prihvatile da zastupaju interese okupatora, pomagale mu i podržavale ga, jačaući njegove vojne potencijale radeći protiv interesa sopstvenog naroda i zemlje

– Treća obuhvata one pojedince i organizacije koje su nakon okupacije prihvatile da sarađuju sa okupatorom da bi olakšale sistem okupacije i zaštitile sopstveni narod i državu od stradanja i patnji

-Četvrta obuhvata one pojedince koje je okupacija zatekla na određenim dužnostima (sudije, žandarmi…) i koji svoje dužnosti nastavljaju da vrše i nakon okupacije u interesu svih građana i čije odgovornosti za saradnji nema u pravnom smislu

Dakle nije svaka saradnja sa okupatorom ista i nije svaka saradnja, sa stanovišta međunarodnog ratnog prava, kažnjiva.

Milan Nedić
Milan Nedić

Naravno za komuniste je svaka saradnja sem njihove saradnje (primer tzv.“martovskih pregovora“) najteže krivično delo koje su oni kažnjavali smrću ili ređe višegodišnjom robijom. Tako je bilo moguće da i Toma Maksimović, predsednik Crvenog krsta, završio kao zločinac.

Svođenje pitanja saradnje sa okupatorom na deideologizirani nivo važno je da bi se sagledala i legalnost i legitimnost. Dakle po Ženevskoj konvenciji iz 1907.godine regulisana je okupacija i obaveze okupatora i vlasti na okupiranoj teritoriji. Komunistički pokreti otpora su bili van pravnog sistema određenog ženevskim konvendžccijama iz najmanje dva razloga: oni su sebe smatrali delom Crvene armije koja nije potpisala konvenciju i oni sami nisu poštovali međunarodno ratno pravo.

Posebno karakterističan je odnos prema zarobljenicima. Međunarodni sud u Nimbergu je raspravljao o represalijama i utvrdio da su represalije legalno sredstvo kojim se zaraćena strana u ovom slučaju okupator bori protiv „perfidija“ odnosno verolomnog, nečasnog ili protivzakonitog ponašanja druge strane. Slučaj od 2. oktobra 1941.godine kada su borci Drugog šumadijsko odreda nakon zarobljavanja streljali bez razloga 16 zarobljenih nemačkih vojnika je karakterističan jer je izazvao reakciju nemačke komande. Ne samo da je za ovaj, po međunarodnom pravu nedozvoljen postupak, naređeno streljanje talaca po kvoti „100 za jednog“ već je i zabranjeno nemačkim jedinicama da se predaju (što do tada nije rađeno) jer je procenjeno da komunisti ne poštuju međunarodno pravo.

Emotivno mi možemo smatrati da svaki nemački vojnik zaslužuje smrt, ali morali smo biti svesni da onog trenutka kada položi oružje neprijatelj postaje ratni zarobljenik na koga se moraju primenjivati odredbe međunarodnog ratnog prava.

I gde je tu Milan Nedić?

Da bi se utvrdila nečija zasluga ili krivica najpre je potrebno analizirati mesto nekoga u hijerarhijskoj strukturi odlučivanja i njegova ovlašćenja:

Što ličnost ima veća ovlašćenja njena je odgovornost veća jer svojom odlukom može proizvesti veće posledice i za realizaciju svoje odluke angažovati složeniju strukturu.

Drugi nivo je odrediti kaoliko je činjenje ili ne činjenje imalo posledice. Prevedeno na naš jezik neophodno je videti kolika su bila ovlašćenja Nedićeve vlade i njega lično i onda u granicama tih ovlašćenja kako je rad uticao na okupacioni aparat i jačanje nemačke vojne moći ili sprovođenje odluka nemačkih vlasti.

1.- Nesumnjivo je da su ovlašćenja Milana Nedića i njegovih organa bila mala. Oni nisu mogli donositi nikakve odluke od uticaja na sudbinu okupirane Srbije i njenih građana već su stavljeni u ulogu pukih izvršilaca kojima je određena stroga kontrola i koji su u slučaju opstrukcije prosto „zanemareni“ a okupacione vlasti su preuzimale direktu realizaciju svojih zamisli sa teškim posledicama za stanovništvo Srbije.

2.- Nedić je svoju ulogu doživeo tako da mere koje je okupator naredio i koje bi on na bilo koji način proveo, treba da realizuje na način da se negativni efekti umanje a tamo gde to nije moguće da se po odluci okupatora kazne, uslovno rečeno, „pravi krivci“. Dakle, najpre nastojati da se surove mere okupatora izbegnu ili ublaže. Ukolio to nije moguće, ako je okupator za akcije pokreta otpora naredio da se streljaju po 100 pripadnika Mihailovićevog i partizanskog pokreta, Nedić je smatrao da je pravedno, kad će okupator već streljati predviđeni broj da onda treba da budu kažnjeni zaista pripadnici ovih pokreta a ne nedužni civili.

Suočen sa stradanjima hiljada nedužnih Milan Nedić se prihvatio uloge da spase nedužne usmeravaju talas odmazde na one, za koje je on verovao da su „krivi“. Dakle niti je Nedić odredio kvotu za represalije, niti je on naredio streljanja, niti je ikoga streljao. Sve ovo su uradili Nemci. Nedićevi organi su pokušali da kad je okupator već doneo odluku da izvrši represalije, te represalije usmere na one koji imaju veze sa delima za koje okupator naređuje represalije. U suštini to je u duhu međunarodnog ratnog prava jer ono baš zabranjuje da represalije prostorno ili personalno budu usmerene na pojedince ili grupe koje nemaju direktne veze sa povredama međunarodnog ratnog prava.

Insistirati danas na krivici Milana Nedića znači umanjiti krivicu stvarnih zločinaca pre svega Nemaca.

Sedamdeset godina nakon završetka drugog svetskog rata Nemci su postali naši „prijatelji“, od njih zavisi naš put u „svetlu budućnost“, oni su naš najznačajniji ekonomski partner i politički mentor. Spomenici po Mačvi i Jadru su zrasli u korov i zaborav. Samo se ideološke borbe među Srbima nastavljaju u nedogled na zadovoljstvo svih naših dušmna. Milanu Nediću, odluka suda više nije ni važna, ona je važna za Srbiju i sve nas. Kao duboko verujući čovek, on je pred svog Sudiju već izašao.

Autor: Aleksandar Nedić

 

Vezane vijesti:

Dušan Buković: Slučaj generala Milana Nedića

BIA ne da dosije Milana Nedića

Nedić i Mihailović, dupli aršini

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top