Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ИСПОВЕСТ: Свуда око мене су се превијала мала деца у боловима: Јово Ковачина је као дечак прошао кроз пакао логора НДХ у Сиску

Датум објаве: понедељак, 23 децембра, 2019
Величина слова: A- A+

Јово Ковачина (83), који је са седам година доспео у логор, о данима смрти и ужаса: Од трбушног тифуса умрли мој брат Лазар (2,5) и брат од стрица Гојко (3). Спавали смо на слами, без ћебади, полуголи чекајући када ће доћи крај.

Логор у Сиску

Јово Ковачина (83) имао је непуних седам година када је, са баком и двоипогодишњим братом, доспео у пакао НДХ логора у Сиску, у сточне бараке код стадиона Сисциа. Био је октобар 1943. Озлоглашени дечји логор, из ког је Диана Будисављевић спасавала децу, престао је да постоји још у јануару те године, али је у оквиру логора за одрасле и даље опстајао део за децу.

У логор, који су држале усташе, потерали су их Немци, из села Седларе код Попова поља. Била је то казна јер су партизани порушили део пруге ка Дубровнику и Херцег Новом.

– Све је почело још у јуну 1941. године, када су усташе први пут упале у наше село – каже Јово. – Покупиле су ораче са Поповог поља и мушкарце из околних села. Било је много народа, убацили су их у камионе, одвезли до јаме Јагодњача – Ржани до, и тамо их побацали: неке живе, али осакаћене, друге убијене. Један Хрват по имену Столе Матић пријавио се да добровољно пресуди мужу своје сестре, Србину. Гласно је рекао: “Ко ће кога, ја ћу зета свога!” Тако је почео покољ.

Било је ипак и оних који су успели да се спасу. Међу њима је Јовов отац Вукан. Увече су усташе поново кренуле по кућама, тражећи бегунце, али се Вукан крио изван села. Убрзо му се придружио и остатак породице, на издвојеном имању, у шуми.

– Сећам се да ме је отац подигао на кркаче и показао у правцу села и наше куће. И данас памтим црну фигуру на степеницама и очеве речи: “Ено их!” – сећа се Јово.

Од јуна до јесени били су у збегу, у брдима – свих 37 домаћинстава из Седлара. Живели су по пећинама и стајама у забаченим селима. А онда су се људи организовали за одбрану. Набавили су оружје у Црној Гори и формирали партизански одред, у који се укључио и Јовов отац. Почеле су прве акције.

Јово сад ,Фото К. Михајловић и Јово као дечак

Када је воз са Немцима наишао на партизанску заседу и минирану пругу, и када је неколико окупатора погинуло и рањено, за одмазду, нацисти су почели да скупљају све што се миче – децу, жене, старе…

– Тог јутра ме је мајка будила да поведем стоку на испашу, али сам се успавао. Мајка као мајка, пустила ме је да одспавам и пошла сама. Брат Лазар и ја остали смо са бабом, када је дотрчао један мали рођак вичући: “Немци опкољавају село!” Чули су се ударци на вратима комшијске куће. Једна девојчица је плакала и викала. Њен отац је бежао. Хтео сам да побегнем и ја, сакрио сам се, али сам после неког времена чуо лупање у нашој кући. Бабе и брата није било, а пљачкаши су претурали по соби. Показали су ми где да нађем бабу – прича Јово.

Нашао их је на гувну, међу мноштвом сељана. Баби нису дали да се врати кући, по одећу за малог Лазара. Убацили су их у воз, заједно са стричевом породицом и комшијама, одвезли их до оног места где је пруга разрушена, истерали их напоље и ту раздвојили одрасле мушкарце од жена и деце. Неколико дана превожени су што возом, што камионима од једног затвора до другог: Хум, Требиње, Дубровник… Деца су плакала, жене запомагале да ће их све побити. А онда су их вратили опет до разрушене пруге. Около су висили обешени мушкарци из оне групе која је прва одвојена.

Поново су их потрпали у воз. У Пољинцу је настала бежанија из вагона. И њега је стриц извео, али су их убрзо ухватили и вратили назад. Стрица су тукли кундаком. Пут је даље ишао за Мостар, па Сарајево, и на крају у логор Сисак.

Јовови браћа и сестре / Фото Приватна архива

Одмах код улаза у логор одвојили су жене и децу. Жене су сместили у сточне бараке, а децу у зидане просторије. Посред соба биле су даске – с једне и друге стране слама, а на њима полуголи малишани.

– Спавали смо на поду, није било ћебади. Све је било прљаво и понуждено. Владао је трбушни тифус. Свуда око мене су се превијала мала деца у боловима, плачући и држећи се за стомак. Поред мене је склупчан чучао мој брат Лазар, и брат од стрица Гојко од три године. Плакали су. Не сећам се да ли смо добијали било какву храну. Био сам малаксао, дуго сам пре тога већ гладовао, осам месеци, јер кад смо се вратили из збега у село није било летине. Не памтим кад сам последњи пут видео хлеб. Све то време у логору био сам као у неком магновењу, обамро. Деца око мене можда су већ била мртва – прича Јово.

И сам је добио стомачне болове, али су њега и дете из комшилука жене у белом покупиле. Данас мисли да му је можда помогла екипа Диане Будисављевић. Сместили су га у болницу, и то на одељење где су лежали мештани. Као да су их сакрили.

фото К.Михајловић

– Нисам био поред брата кад је умро од трбушног тифуса. Мене је спасло то што сам био у болници. Наткасне су нам стално биле пуне хране, остављали су они што дођу у посету мештанима. Један човек, представио ми се као Синиша, рекао је да има сина мојих година. Питао ме да ли хоћу да идем с њим кад га отпусте кући. Климнуо сам главом – прича наш саговорник.

До Синишине куће никад није стигао јер је у међувремену логор расформиран. Добио је назад своју одећу, почетком 1944, и фијакером је враћен из болнице у логор. Ту га је чекала баба, па су даље продужили путничким возом, све до свог села.

Из породичног албума

Данас је, како каже, при крају живота, али му и даље није јасно како неко може да коље и убија оне који му ништа нису урадили, које чак и не зна:

– Гужва коју Хрвати сада праве против Србије није ништа друго него њихов покушај да замаскирају све оно што су радили.

СИНУ ЧАРАПЕ СТИГЛЕ ПРЕКАСНО

– МАЈКА је пробала да дође до нас, у логор, али је нису пустили. Онда је послала пакет из поште у Пољинцу, коју су држали домобрани, далеко блажи од усташа. Исплела је за брата чарапе. Али, пакет је стигао прекасно. Мој Лазар је већ био мртав – прича Јово.

БАБУ ЖИВУ СПАЛИЛИ

Током октобра 1943. у немачком препаду страдало је шесторо чланова породице Педало, из које је била Јовова мајка, и осам из породице Ковачина. Јовову баку по мајци Савету Немци су живу запалили. Убили су и Јовову сестру од тетке Десанку, стару три године, брата од ујака Риста, старог две године, и сестру од тетке Савету, стару седам година. Јово је тада изгубио и два стрица, тетку и ујну.

Попово Поље


Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: НОВОСТИ

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top