Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

ИСПОВЕСТ СУПРУГЕ ПУКОВНИКА: Први је умро пуковник Ловре

Датум објаве: недеља, јун 2, 2019
Објављено у Косово, Србија 1999
Величина слова: A- A+

Осиромашени уранијум, који је нато посејао на КиМ, убија већ 20 година, ово је исповест супруге хероја. Старешина војне полиције имао је само 42 године када га је однео рак плућа на Божић 2001.

Весна Ловре
Весна Ловре

Мој супруг Вељко почео је да кашље одмах по доласку са КиМ, а већ у јулу 2000. на ВМА су ми рекли да има четврти стадијум канцера на плућима. У једним недељним новинама 13. јануара 2001. појавила се прва информација како се сумња да су 10 војника и официра који леже на ВМА у ствари жртве осиромашеног уранијума, док је мој Вељко умро шест дана пре, на Божић.

Сахранили смо га на Светог Стефана. Да, породица је добила мало новчано обештећење када су на суду усвојени налази вештака да је његова смрт наступила као последица вршења професионалне службе…

Овако говори Весна Ловре, удовица вероватно најмлађег пуковника ВЈ, ратног хероја из Босанске Крајине и са Косова, док у руци стиска давно пожутели недељник. Из њега је, каже, сазнала како је било могуће да њен човек који је међу колегама важио за најјачег у униформи, умре напречац.

Весна се сећа да је Вељко десетак пута од доласка са КиМ до дана када јој је саопштено од чега је болестан, ишао на ВМЦ где би га пријатељ, начелник, прегледао стетоскопом саветујући му да смањи дуван. На ВМА је примљен одмах у јулу пошто су га прегледали. Када су им саопштавали страшне вести рекао је: “Неће мене рак појести – ја ћу њега.” Касније се испоставило да је пуковник знатно раније слутио да је тешко оболео, али је то крио.

– Његов посао у нашој кући је био забрањена тема – наставља Весна. – О разлозима за одликовања и о три ванредна унапређења за заслуге у рату у БиХ и на КиМ, слушала сам од других. Од колега сам чула и о томе да је први ушао у погођени траспортер на КиМ да вади угљенисана тела својих војника. Причали су да се због тога разболео.

Вељко Ловре
Вељко Ловре

Пуковник се борио јуначки и са страшном болешћу. Пратио је све протоколе лечења, користио је сваку алтернативну медицину на коју су му указали. Пред Нову годину 2000. кренуо је у Шипово мајци на рођендан, и тамо је пао и морао у болницу. И лекари СФОР су притекли у помоћ, а колеге из ВРС давале су хеликоптер да се врати. Није хтео. Дошао је у Србију у свом ауту, дишући захваљујући боци са кисеоником.Весна га је са колегама пресрела на пола пута.

– Била сам уз његову постељу када је на Божић преминуо. Уследила је сахрана, кажу никад већа у Нишу. Девет генерала, на челу са Лазаревићем и Љубишом Стојимировићем, уз генерале ВРС, били су уз ковчег. Говорио је свештеник из Дрвара Рајко Грабеж и ту сам сазнала да је ослободио Кључ, Петровац… Из Босне су нам после долазили официри, како је ко могао, да лично изјаве саучешће породици саборца.

Удовица је на суду добила скромну одштету
Удовица је на суду добила скромну одштету

Веснина голгота настављена је касније. Тешко је на суду добила малу одштету. Прича о последицама НАТО пројектила са осирамашеним уранијумом била је табу све донедавно. Када ју је новинар “Новости” пре неколико годину замолио да изнесе причу у јавност, из команде војне установе у којој је радила јој је речено да то не чини. Државна Комисија која испитује последице осиромашеног уранијума на људство војске још није позвонила на врата удовице Ловре. А, од официра са слика сахране Вељка из јануара 2001. године до данас мало ко није лечен од рака, док су многи умрли.

Генерал Лазаревић одаје почаст преминулом официру
Генерал Лазаревић одаје почаст преминулом официру

СИН У АМЕРИЦИ, ЋЕРКА У ПОЉСКОЈ

Весна је Вељка упознала у Скопљу. Тражио јој је упаљач у летњој башти. Комшије су причале да су официрски пар из филмских журнала.

– Када је букнуо рат у Босни, отишао је у Бихаћ, а ја код његових сестара у Стару Пазову. Када ме је 1992. видео у Дрвару, озбиљно се наљутио на мене. Тражио је да, пошто немам стан, одем код својих. У Скопљу су ми рекли – примају ме ако се разведем и узмем држављанство.

Добили смо после стан у Нишу, а Вељко је, пошто је дошао 1997, по наређењу његовог омиљеног генерала Стојимировића кренуо на КиМ да оформи јединицу. Имамо Небојшу и Јованку. Син у Америци покушава да нађе срећу, а кћер је велики менаџер у великој фирми у Пољској – говори Весна.

МЕТАК ЗА КРСНУ СЛАВУ

– Много ми је људи прилазило по смрти и говорило да је то што је умро на Божић глас од Бога. Не знам. Сахрањен је 9. на Великог Стефана. Славу нисмо имали до 1992. када га је снајпер погодио у моторолу код Бихаћа, и то му је спасло живот, а у наш дом уселио крсну славу. Пре тога и после тога рањен је још по једном – вели супруга.

Аутор: ДРАГАН ВУЈИЧИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top