ISPOVEST SUPRUGE PUKOVNIKA: Prvi je umro pukovnik Lovre

Osiromašeni uranijum, koji je nato posejao na KiM, ubija već 20 godina, ovo je ispovest supruge heroja. Starešina vojne policije imao je samo 42 godine kada ga je odneo rak pluća na Božić 2001.

Moj suprug Veljko počeo je da kašlje odmah po dolasku sa KiM, a već u julu 2000. na VMA su mi rekli da ima četvrti stadijum kancera na plućima. U jednim nedeljnim novinama 13. januara 2001. pojavila se prva informacija kako se sumnja da su 10 vojnika i oficira koji leže na VMA u stvari žrtve osiromašenog uranijuma, dok je moj Veljko umro šest dana pre, na Božić.

Sahranili smo ga na Svetog Stefana. Da, porodica je dobila malo novčano obeštećenje kada su na sudu usvojeni nalazi veštaka da je njegova smrt nastupila kao posledica vršenja profesionalne službe…

Ovako govori Vesna Lovre, udovica verovatno najmlađeg pukovnika VJ, ratnog heroja iz Bosanske Krajine i sa Kosova, dok u ruci stiska davno požuteli nedeljnik. Iz njega je, kaže, saznala kako je bilo moguće da njen čovek koji je među kolegama važio za najjačeg u uniformi, umre naprečac.

Vesna se seća da je Veljko desetak puta od dolaska sa KiM do dana kada joj je saopšteno od čega je bolestan, išao na VMC gde bi ga prijatelj, načelnik, pregledao stetoskopom savetujući mu da smanji duvan. Na VMA je primljen odmah u julu pošto su ga pregledali. Kada su im saopštavali strašne vesti rekao je: „Neće mene rak pojesti – ja ću njega.“ Kasnije se ispostavilo da je pukovnik znatno ranije slutio da je teško oboleo, ali je to krio.

– Njegov posao u našoj kući je bio zabranjena tema – nastavlja Vesna. – O razlozima za odlikovanja i o tri vanredna unapređenja za zasluge u ratu u BiH i na KiM, slušala sam od drugih. Od kolega sam čula i o tome da je prvi ušao u pogođeni trasporter na KiM da vadi ugljenisana tela svojih vojnika. Pričali su da se zbog toga razboleo.

Pukovnik se borio junački i sa strašnom bolešću. Pratio je sve protokole lečenja, koristio je svaku alternativnu medicinu na koju su mu ukazali. Pred Novu godinu 2000. krenuo je u Šipovo majci na rođendan, i tamo je pao i morao u bolnicu. I lekari SFOR su pritekli u pomoć, a kolege iz VRS davale su helikopter da se vrati. Nije hteo. Došao je u Srbiju u svom autu, dišući zahvaljujući boci sa kiseonikom.Vesna ga je sa kolegama presrela na pola puta.

– Bila sam uz njegovu postelju kada je na Božić preminuo. Usledila je sahrana, kažu nikad veća u Nišu. Devet generala, na čelu sa Lazarevićem i Ljubišom Stojimirovićem, uz generale VRS, bili su uz kovčeg. Govorio je sveštenik iz Drvara Rajko Grabež i tu sam saznala da je oslobodio Ključ, Petrovac… Iz Bosne su nam posle dolazili oficiri, kako je ko mogao, da lično izjave saučešće porodici saborca.

Vesnina golgota nastavljena je kasnije. Teško je na sudu dobila malu odštetu. Priča o posledicama NATO projektila sa osiramašenim uranijumom bila je tabu sve donedavno. Kada ju je novinar „Novosti“ pre nekoliko godinu zamolio da iznese priču u javnost, iz komande vojne ustanove u kojoj je radila joj je rečeno da to ne čini. Državna Komisija koja ispituje posledice osiromašenog uranijuma na ljudstvo vojske još nije pozvonila na vrata udovice Lovre. A, od oficira sa slika sahrane Veljka iz januara 2001. godine do danas malo ko nije lečen od raka, dok su mnogi umrli.

SIN U AMERICI, ĆERKA U POLjSKOJ

Vesna je Veljka upoznala u Skoplju. Tražio joj je upaljač u letnjoj bašti. Komšije su pričale da su oficirski par iz filmskih žurnala.

– Kada je buknuo rat u Bosni, otišao je u Bihać, a ja kod njegovih sestara u Staru Pazovu. Kada me je 1992. video u Drvaru, ozbiljno se naljutio na mene. Tražio je da, pošto nemam stan, odem kod svojih. U Skoplju su mi rekli – primaju me ako se razvedem i uzmem državljanstvo.

Dobili smo posle stan u Nišu, a Veljko je, pošto je došao 1997, po naređenju njegovog omiljenog generala Stojimirovića krenuo na KiM da oformi jedinicu. Imamo Nebojšu i Jovanku. Sin u Americi pokušava da nađe sreću, a kćer je veliki menadžer u velikoj firmi u Poljskoj – govori Vesna.

METAK ZA KRSNU SLAVU

– Mnogo mi je ljudi prilazilo po smrti i govorilo da je to što je umro na Božić glas od Boga. Ne znam. Sahranjen je 9. na Velikog Stefana. Slavu nismo imali do 1992. kada ga je snajper pogodio u motorolu kod Bihaća, i to mu je spaslo život, a u naš dom uselio krsnu slavu. Pre toga i posle toga ranjen je još po jednom – veli supruga.

Autor: DRAGAN VUJIČIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI