Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Млади свештеник Трајко Влајковић (26), његова супруга Александра (24) и две ћеркице једини Срби у Урошевцу
Живимо као у затвору. Ја излазим до цркве и када одлазим у набавку намирница, а супруга је углавном међу ова четири зида.
Свештник Трајко Влајковић (26), парох урошевачки, већ три године службује у Цркви Светог цара Уроша у овом граду. Са супругом Александром (24) и ћеркицама трогодишњом Саром и једногодишњом Софијом, представља једине Србе у граду и околини. Иако им дани протичу у изолацији парохијског дома унутар црквеног дворишта које обезбеђује косовска полиција, млади свештеник се не жали због тога.
– Десет година сам учио школу да бих служио Христу и ако је то Божја воља, а све што се дешава, дешава се по његовом допуштењу, онда је то наш подвиг призван од самог Бога да дођемо овде да чувамо ову светињу, али и она нас – говори млади свештеник и додаје да за њега боравак у Урошевцу и овдашњој цркви није ништа необично јер је пореклом из косметске општине Витина, али да је његовој супрузи која је дошла из Фоче у БиХ, ипак било мало теже да се навикне.
У Фочи, где је завршавао за богослова, упознао је садашњу супругу, коју је повео прво са собом у Београд, а потом на Космет где је први пут дошла и то упрвао у Урошевац, у дом у којем сада бораве.
– Конак у којем смо смештени сређен је и заиста нам ништа не недостаје. Имамо, хвала Богу, све што нам је потребно и нама и деци, али најтеже је што немамо са ким да се дружимо, попричамо, одемо на кафу. Супруга је по читав дан са децом у стану, девојчице гледају цртане филмове а она обавља домаће послове – наставља причу Трајко.
Супруга, док припрема за поднево спавање малену Софију, каже да је већ навикла на такав живот и да јој је једини излаз изван четири зида кад оду до тридесетак километара удаљене Витине, где живе Трајкови родитељи.
– Кад год сам слободан одемо до мојих, али ја сам често заузет у цркви. Иако нема верника, некако ми је лакше када знам да је светиња отворена и да може да наврати ко жели. Наши Срби из расејања долазе углавном на празник Светог Јована, храмовну славу, али дођу и о већим празницима. Ето, сада за Божић, позвао сам родитеље и рођаке како бисмо прославили и обележили празник како доликује – наставља млади свештеник који се, каже, узда у Бога и његову вољу када је у питању повратак Срба.
Светиња посвећена Светом цару Урошу по којем је град добио име, спаљена је током 1999. године, а потом оскрнављена и у мартовском погрому 2004. године, али је претходних година, захваљујући епископу Теодосију и Епархији рашко-призренској, обновљена и оживела. Ипак, засада ова светиња представља једини светионик и наду да ће се расељени Срби, који последњих година увелико отуђују своје куће и станове, ипак некада вратити.
– Волео бих када би покушали да се врате, обнове домове, од којих је знатан број и узурпиран – причао нам је пређашњи свештеник ове цркве којег затичемо у дворишту светиње испред полицијског пункта постављеног поред саме црквене капије. И док наш разговор привлачи пажњу пролазника и таксиста који су се паркирали покрај самог црквеног дворишта, сазнајемо да су на српским порушеним домовима саграђене вишеспратнице и друге модерне зграде. Такав је пример дома трочлане породице Николић. Мајка и ћерке су у строгом центру, остале све до мартовског погрома амерички војници Кфора насилно су их изнели из куће, коју су касније Албанци запалили, а на њиховом имању саградили стамбену зграду.
– Људи који заузимају туђу имовину и живе на туђој муци никада не могу бити срећни – одзвања нам глас нашег сапутника који нас је претходно одвео до неколико километара удаљене Плешине, села у којем је једини српски становник била бака Смиљка Бајчетић. Међутим, како се ближи деведесетој години, баку је ове зиме преузела сестра из Београда и одвела је са собом како би је лечила јер јој је, како нам рекоше, потребна операција очију. Бака Смиљка о којој су „Новости“ својевремено писале, није желела да напусти свој дом, а када су Срби 1999. године бежали од напада Албанаца, већ је остала у својој кућици саграђеној од камене да чува имање и стабла кестена.
БОР ЦАРА ДУШАНА
Према подацима познаваоца овдашњих прилика, на подручју општине Урошевац до 1999. године живело је око 30.000 Срба од којих око 12.000 у самом граду. Сада на подручју општине живи свега десетак повратничких породица у селима Бабљак и Бабуш, док је – манастир посвећен Светим архангелима у околном Неродимљу потпуно порушен, а бор који је цар Душан засадио у овом месту посечен до темеља.
