Имају Срби своје Анђелине

Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитаjу шта су они у своjоj филмскоj работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она jе jасниjа од таблице множења; „Вести“ су обелоданиле из какве дружине долази, коjим организациjама припада, ко су jоj налогодавци и саветници.

Ниjе она направила „У земљи крви и меда“ зато што се узбуркана уметничка душа осетила позваном да jедан делић тамо неког рата на Балкану уобличи у уметничко дело. Не, Анђа jе урадила оно што jоj jе речено да уради, и то само на jедан начин, онако како jе урађено. Онаj ко даjе паре таj бира и музику.

Срби су, нема томе ни шест година, исту овакву, ако не и већу халабуку дигли поводом jедног другог филма. Звао се „Грбавица“. Потписала га jе до тада непозната Јасмила Жбанић из Сараjева. Тема иста; силовање муслиманки у босанском рату. Силоватељи, наравно, Срби.

Шта су на ту тему рекле српске филмаџиjе? Какви су њихови филмови о рату у Босни и Хрватскоj?

Онаj ко одбиjа да изађе на мегдан противнику, губи право чак ни на разговор о правилима игре. Ко jе српским продуцентима, сценаристима, режисерима, забранио да се баве ратном тематиком? И да ли им jе забранио? Три пажње вредна филмска остварења имамо на ову тему: „Лепа села“ Срђана Драгоjевића; „Живот jе чудо“ Емира Кустурице и „Турнеjу“ Горана Марковића.

Први jе класичан ратни филм, сjаjна, слоjевита прича, пуна духа, поштен филм, ма шта год ко о њему мислио. Кустино остварење представља jедну од наjлепших ратних љубавних прича док jе „Турнеjа“ жестоко антисрпско дело, неупоредиво опасниjе од филма Анђелине Џоли. Ко jе гледао зна о чему пишем, а гледали су многи jер jе таj филм емитовала jе и Радио телевизиjа Србиjе, у ударном термину. Укратко; Срби су глумци, покварењаци, злочинци, шверцери, неморалне сподобе, мрзитељи. Хрвати су углађени, обриjани, ратуjу по међународним правилима, интелигентни, док су Муслимани нападнути, наивни, наjпре заљубљени, а онда разочарани у Београд.

Уз споменуте ауторе ратом деведесетих бавио се и велики српски редитељ Живоjин Павловић („Дезертер“) па Бора Драшковић („Вуковар, jедна прича“) и Слободан Шиjан („Спасите наше душе“), али су њихови филмови остали некако изгубљени и заборављени у годинама иза нас.

Наравно, у овоj причи ниjе заборављен у свету наjпознатиjи и многим наградама овенчан филм Емира Кустурице, „Подземље“, али то дело jе идеjно и композициjски толико слоjевито и садржаjно да превазилази тему коjом се овде бавимо, без обзира на то што у „Подземљу“ налазимо и оваj последњи рат.

У следећоj прилици, кад неко опет сними филм о злим и страшним Србима, по матрици коjу jе користила и Анђа Џоли, а снимиће га, Србима би паметниjе било да уместо напада на такве ауторе, своjе развезане jезике окрену према сопственом дворишту. Да кажу сами себи: А шта смо ми урадили по овом питању?

Шта мислите да ли би већ био снимљен филм о хероjству, витештву и части jедног човека само да он ниjе био Србин. Мислим на маjора Милана Тепића.

Српским филмаџиjама то не пада на памет. Како да снимиш филм о српском хероjству? Шта ће рећи они у Бриселу и Вашингтону?

Извор: vesti

Везане вијести: Ратко Дмитровић