Sad kad su sve kuke i motike pobacali na Anđelinu Džoli i njene laži, Srbima ne bi bilo na odmet da se malo pozabave sobom; da se upitaju šta su oni u svojoj filmskoj raboti uradili u korist istine. Ostavimo se Anđe, ona je jasnija od tablice množenja; “Vesti” su obelodanile iz kakve družine dolazi, kojim organizacijama pripada, ko su joj nalogodavci i savetnici.

Nije ona napravila “U zemlji krvi i meda” zato što se uzburkana umetnička duša osetila pozvanom da jedan delić tamo nekog rata na Balkanu uobliči u umetničko delo. Ne, Anđa je uradila ono što joj je rečeno da uradi, i to samo na jedan način, onako kako je urađeno. Onaj ko daje pare taj bira i muziku.

Srbi su, nema tome ni šest godina, istu ovakvu, ako ne i veću halabuku digli povodom jednog drugog filma. Zvao se “Grbavica”. Potpisala ga je do tada nepoznata Jasmila Žbanić iz Sarajeva. Tema ista; silovanje muslimanki u bosanskom ratu. Silovatelji, naravno, Srbi.

Šta su na tu temu rekle srpske filmadžije? Kakvi su njihovi filmovi o ratu u Bosni i Hrvatskoj?

Onaj ko odbija da izađe na megdan protivniku, gubi pravo čak ni na razgovor o pravilima igre. Ko je srpskim producentima, scenaristima, režiserima, zabranio da se bave ratnom tematikom? I da li im je zabranio? Tri pažnje vredna filmska ostvarenja imamo na ovu temu: “Lepa sela” Srđana Dragojevića; “Život je čudo” Emira Kusturice i “Turneju” Gorana Markovića.

Prvi je klasičan ratni film, sjajna, slojevita priča, puna duha, pošten film, ma šta god ko o njemu mislio. Kustino ostvarenje predstavlja jednu od najlepših ratnih ljubavnih priča dok je “Turneja” žestoko antisrpsko delo, neuporedivo opasnije od filma Anđeline Džoli. Ko je gledao zna o čemu pišem, a gledali su mnogi jer je taj film emitovala je i Radio televizija Srbije, u udarnom terminu. Ukratko; Srbi su glumci, pokvarenjaci, zločinci, šverceri, nemoralne spodobe, mrzitelji. Hrvati su uglađeni, obrijani, ratuju po međunarodnim pravilima, inteligentni, dok su Muslimani napadnuti, naivni, najpre zaljubljeni, a onda razočarani u Beograd.

Uz spomenute autore ratom devedesetih bavio se i veliki srpski reditelj Živojin Pavlović (“Dezerter”) pa Bora Drašković (“Vukovar, jedna priča”) i Slobodan Šijan (“Spasite naše duše”), ali su njihovi filmovi ostali nekako izgubljeni i zaboravljeni u godinama iza nas.

Naravno, u ovoj priči nije zaboravljen u svetu najpoznatiji i mnogim nagradama ovenčan film Emira Kusturice, “Podzemlje”, ali to delo je idejno i kompozicijski toliko slojevito i sadržajno da prevazilazi temu kojom se ovde bavimo, bez obzira na to što u “Podzemlju” nalazimo i ovaj poslednji rat.

U sledećoj prilici, kad neko opet snimi film o zlim i strašnim Srbima, po matrici koju je koristila i Anđa Džoli, a snimiće ga, Srbima bi pametnije bilo da umesto napada na takve autore, svoje razvezane jezike okrenu prema sopstvenom dvorištu. Da kažu sami sebi: A šta smo mi uradili po ovom pitanju?

Šta mislite da li bi već bio snimljen film o herojstvu, viteštvu i časti jednog čoveka samo da on nije bio Srbin. Mislim na majora Milana Tepića.

Srpskim filmadžijama to ne pada na pamet. Kako da snimiš film o srpskom herojstvu? Šta će reći oni u Briselu i Vašingtonu?

Izvor: vesti

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović