I ustaše oslobađaju Srbiju

U jesen 1944. Srbiju od Nemaca oslobađale i ustaše zarobljene kod Staljingrada. Na njihovom čelu bio je vitez Marko Mesić, koga je Hitler odlikovao dva, a Ante Pavelić tri puta!

U oslobađanju Srbije od nje same, u jesen 1944, učestvovale su i dojučerašnje Pavelićeve ustaše, pripadnici 369. „vražje“ ustaške pukovnije, koju je Crvena armija 1943. porazila kod Staljingrada. Godinu dana kasnije, Sovjeti su im, uz Titovu saglasnost, predložili da se pokaju što su s Nemcima jurišali na njihovu zemlju, a da im Staljin i Tito zauzvrat omoguće da učestvuju u završnim operacijama u Jugoslaviji. Tito je Veljku Vlahoviću, jednom od svojih moskovskih izaslanika, naredio da im preda ratnu zastavu, kojom će „uveličati slavu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije“.

I u nemačkom pohodu na Staljingrad i u Staljinovom i Titovom oslobađanju i osvajanju Srbije ovom jedinicom komandovao je isti čovek, vitez Marko Mesić, oficir predratne jugoslovenske vojske, koji se 1941. priključio Pavelićevim ustašama. Ponudio se Nemcima da za njihov račun ratuje na Istočnom frontu, pa je posle završene obuke već krajem te 1941. učestvovao u borbama za Besarabiju i Ukrajinu. Od oktobra 1942. borio se za Staljingrad, a nepuna tri meseca kasnije, 14. januara 1943, postavljen je za komandanta 369. pukovnije, ali su ga Sovjeti zarobili već posle dve nedelje.

Prilikom opkoljavanja kod Staljingrada, svojim borcima je govorio:

– U vas su uprte oči naše domovine, budite svjesni da ovde izgrađujemo temelje svoje domovine. Ako dođe čas da ovdje moramo pasti, padnimo hrabro, kao junaci – kao Hrvati – uvijek za Poglavnika i za dom spremni.

Slično je govorio i dan-dva kasnije, kad su njegovi ranjeni borci izvlačeni iz staljingradskog grotla i avionom vraćani u NDH:

– Pozdravite domovinu i kažite da je (369) legija izvršila svoju dužnost prema Poglavniku, Fireru i prema Hrvatskoj.

Godinu dana pre nego što ga je Tito promovisao u oslobodioca Srbije, Mesića je Hitler odlikovao dva, a Pavelić tri puta. Hitler Željeznim krstom drugog stepena i Željeznim krstom prvog stepena, a Pavelić Vojničkim redom željeznog trolista četvrtog stepena, Vojničkim redom željeznog trolista drugog stupnja sa pravom na naziv Vitez i Velikim vitezom hrvatskog željenog krsta, čime je automatski stekao pravo da titula „vitez“ postane sastavni deo njegovog imena i prezimena.

Po povratku iz Moskve u Rumuniju, Tito je Mesiću u Krajovi priredio i ručak, a samo desetak dana pošto je Mesićeva vojska počela da „oslobađa“ Srbiju, ispostavilo se da u Mesićevoj 369. ustaškoj pukovniji, preimenovanoj u Prvu jugoslovensku brigadu, „ima mnogo ustaških elemenata“.

Tek tri meseca kasnije, 1. decembra 1944, Odeljenje zaštite naroda, Ozna, pripremila je strogo poverljivi dosije, u kome se pominje i zagrebački „Hrvatski narod“ od 27. juna 1943, gde su objavljeni najvažniji biografski podaci o „Mesić Vitez Marku“.

O Mesićevom ustašluku i Pavelićevim ordenima kojima ga je okitio, sasvim sigurno je, bar, preko „Hrvatskog naroda“, bio dobro upoznat i Ivan Krajačić, glavni Titov i Staljinov obaveštajac u Zagrebu.

Titova vlast dozvolila je Mesićevoj „vražjoj“ pukovniji da mirno napusti Srbiju, a njeni borci su se u NDH priključili Nemcima, s kojima su krajem januara 1945. zauzeli Metković, Čapljinu i Gabelu.

Početkom novembra 1944. Tito je svojim izaslanicima u Srbiji dozvolio da sa „politički dobro obrađenim delegatima“ poslednji u Jugoslaviji organizuju svoju propartizansku Antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja Srbije, ASNOS. Na četvorodnevnom zasedanju u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu Titovo izlaganje, koje je trajalo samo pet minuta, delegati su dvanaest puta prekidali klicanjem i burnim i dugotrajnim aplauzima.

Komunistima Hrvatske obećano je da će Srbija „uložiti sve svoje snage za oslobođenje svih hrvatskih krajeva, isto onako kao i Hrvatska“.

Zlatiborski prota Milan Smiljanić tvrdio je da „nema nikakve opreke između crvene zvezde petokrake i njegovog crkvenog krsta“, već, „naprotiv, da ta zvezda petokraka sa zemlje na nebo diže njegov krst, diže ga od srpskog Svetosavlja do Jevanđelskog svehrišćanstva“!

Jedna nepismena seljanka iz Toplice izjavila je da joj je kod Kraljeva, baš kad je krenula na ASNOS, poginuo sin, ali da se ona „nije vratila sa svoga puta da mu sveću zapali“:

– Zapalio mu je sveću trgovac Prvulović od Prokuplja, veliku sveću od 100 dinara, i hvala mu na tome.

Čačanski student Dobrivoje Vidić, koji će pred kraj Titovog života dogurati i do predsednika Srbije, oprostio je ustašama genocid nad Srbima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i istočnog Srema:

– Šest stotina pedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca!

Hrvatsku je u Kolarcu zastupao Titov stari partijski drug Andrija Hebrang, za koga genocid nad Srbima, u kome su ustaše ubile gotovo svakog petog Srbina u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, nije predstavljao nikakav poseban problem:

– Spriječili smo ustaške planove o pokolju Srba!

Mesec dana pre dolaska na ASNOS Tito je na Kardeljev predlog Andriju Hebranga smenio s funkcije sekretara CK KP Hrvatske zbog „nacionalističkog zastranjivanja prema Srbima“.

Nije se dao ni delegat iz Trstenika, koga će tridesetak godina kasnije srpski nacionalisti proglasiti „ocem nacije“:

– Ovo je svakako najvažniji datum u našoj istoriji!

Predstavi kojom je reciklirana celokupna novija istorija Srbije, overio je Edvard Kardelj, a jedan profesor Beogradskog univerziteta, preporučujući se novim vlastima, rekao je:

– Srbija je glavni stub reakcije na Balkanu i u čitavoj Evropi!

Pečat ovom skupu dao je jedan od najbližih Titovih saradnika, Sreten Žujović:

– Mi prvi put u istoriji stvaramo svoju rođenu, voljenu zemlju!

– Nikad Srbija nije bila Srbija srpskog naroda kao što je danas!

– Srbija je došla na vlast tek kad je i Srbin posumnjao u srpsko ime!

Na skupu na kome je ustašama oprošten genocid nad Srbima, i na kome je Srbija prvi put postala „rođena, voljena zemlja“ srpskog naroda tek kad su srpski komunisti „posumnjali u srpsko ime“, Kosovo i Metohija i Sandžak nisu ni pomenuti.

LAŽNO SAOPŠTENjE O JASENOVCU

Više od šest meseci posle oslobađanja Beograda, 2. maja 1945, Titovi borci su ušli u Jasenovac. Još veću senku na odnos Titovog režima prema najvećoj ratnoj grobnici Srba baca činjenica da su njegovi borci ušli u Jasenovac tek pošto su ga ustaše mirno napustile. I tek pošto su desetak dana sistematski zatirali tragove svog velikog zločina: otkopavali posmrtne ostatke logoraša i spaljivali ih na lomačama, uništavali arhivu logora, rušili zgrade, postrojenja i mučilišta na kojima su ubijali hiljade i hiljade svojih nikad izbrojanih žrtava, među kojima je najviše bilo Srba, ali i mnoštvo Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista.

Jedan od retkih preživelih logoraša, inž. Risto Stjepanović, dva meseca po izlasku iz Jasenovca, pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Bosni i Hercegovini je izjavio:

– Svi mi u logoru smo željno čekali da na napad partizana na logor i bili donekle i pripremljeni za to, ali do tog očekivanog napada nikad nije došlo.

Veliku mrlju nad Jasenovcem još više je pojačao Titov generalštab, koji je 4. maja 1945, dva dana po ulasku njegovih snaga u već napušteni i potpuno devastirani Jasenovac, domaćoj i inostranoj javnosti obznanio da su njegove trupe „brzim prodorom na zapad zauzele i oslobodile Jasenovac“.

Autor: Pero Simić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Tito i Jasenovac (1): Ćutanje o logoru smrti

Tito i Jasenovac (2): Demonski cerek dželata

Tito i Jasenovac (3): Spokojstvo Vukašina od Klepaca

Tito i Jasenovac (4): Dva ordena za pokrštavanje Srba

Tito i Jasenovac (5): Ubistvo mitropolita i tri episkopa

Tito i Jasenovac (6): Paktiranje s Nemcima i ustašama

Tito i Jasenovac (7): Nemci protiv ustaških zločina

Tito i Jasenovac (8): Uzaludne nade logoraša

Tito i Jasenovac (10): Revizija istorije počela u Glini

Tito i Jasenovac (11): Najtužnija stranica genocida