Hrvatski branitelj čuva srpski manastir

Nikakvi putokazi na autoputu ne navode putnike da se približavaju mestu gde su ustaše masovno ubijale Srbe, Jevreje i Rome

Spomen područje „Jasenovac“: pogled na spomenik Kameni cvet (Foto Rade Krstinić)

Od naših specijalnih izveštača

Jasenovac – Jezivo zvuči simfonija vetra, sa kratkim pauzama tišine, kada se sivo nebo primiri. Nemo koračamo kroz nekadašnji logor smrti Jasenovac, ka jezeru i spomeniku Kameni cvet koji se vidi kilometrima daleko. Trebalo je da taj betonski spomenik simbolizuje novo rađanje i da slavi život i zajedništvo. Spomenik odavno ne liči na cvet. Podseća na džinovski patrljak, odlomljeni komad naših zabluda. „Zabrana kupanja i ribolova na spomen-području!”, piše na tabli ispred jezera, nad kojim se uzdiže delo arhitekte i nekadašnjeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića.

Piše samo to. I ništa više.

I opet urliče vetar. Potom se sve utiša. Odaje li to nebo poštu žrtvama u sablasno pustoj ravnici, prekrivenoj humkama?

Ko bi mogao, Gospode, da zabaci pecaroški štap ili da se brčka u jezercetu, u epicentru jednog od najstrašnijih logora u Evropi tokom Drugog svetskog rata?

Ali, piše samo to. Da ne sme da se lovi riba i da ne sme da se pliva. Valjda, kada zapeče sunce, obližnji svet potraži plažu. Nisu je valjda tražili u Jasenovcu? Možda zato na čitavom, čini se, beskrajnom prostranstvu logora piše baš samo to. I ništa više…

I mučno je šetati ukletom stazom koncentracionog logora nekadašnje fašističke Nezavisne države Hrvatske, dok slutimo kako se možda ispod naših nogu nalaze posmrtni ostaci nevinih žrtava koje su vozovima transportovane u stratište nadomak Save. Mutna, nadošla reka, koja deli Hrvatsku i Bosnu, nazire se kroz šipražje.

Vozom su dovožene žrtve, na uskoj pruzi koja je vodila do poslednje stanice, zvane smrt. Zvane Jasenovac…

Nikakvi veliki putokazi na nekadašnjem autoputu „Bratstvo i jedinstvo”, čak ni sasvim obične oznake, ne navode putnike da se približavaju mestu gde su ustaše masovno ubijale Srbe, Jevreje i Rome.

Posle skretanja sa autoputa Beograd–Zagreb, ili kako se već danas zove, samo mali znak usmerava ka Spomen-području Jasenovac. Birajte, dragi putnici, kao da ironično poručuje bandera na kojoj se nalaze dva putokaza: levo je mesto ustaškog logora strave, desno je etno-restoran „Kod Ribića”. Ako skrenete levo, duhovi prošlosti opsedaće vas još dugo, pošto napustite i tu ravnicu, i taj spomenik, i to jezero, i taj voz, i tu tablu o zabrani kupanja i pecanja.

Kata i Kruno Maras sa prijateljem Zoranom Rusićem

Ako skrenete desno, ručaćete, prste da poližete!

Ulazimo u varoš Jasenovac. Fasade kuća išarane su gelerima i mecima, iako je od rata prošlo gotovo dve decenije. Od poslednjeg rata. Selo je u podne pusto.

– Mrtvi živima oči otvaraju – isklesana je poruka na spomen-obeležju u centru sela, podignutom u čast palih Jasenovčana u NOB-u.

Jedan čovek stoji ispred seoske prodavnice. Pozdravljamo ga i predstavljamo se. Novinari smo, iz Beograda.

– Oooo, pa dobro nam došli – otegnuto priča mršavi, visoki meštanin.

– Ovo je najveći srpski podzemni grad. Leži vas dole milion. I biće vas još, ne sekirajte se. Nego, sada ste sigurni, sada je mir – smeje se čovek unoseći nam se u lice.
Popio je nekoliko čašica rakije, očigledno je. Kako da ga nazovemo čovekom?

Maše nam. I ne skida prezrivi osmeh sa lica. Mora da su tako izgledali čuvari logora. Treba mu samo zameniti jaknu crnom, ustaškom uniformom. Ali, nismo želeli da se okrenemo za njim.

Došli smo da saznamo kako živi pravoslavni manastir usred mesta koje je simbol stradanja Srba u Drugom svetskom ratu. Ispred manastira SPC stoji još jedan čovek. Da, on je čovek! Taj bucmasti, dobroćudni Jasenovčanin. Pričamo mu o „dobrodošlici” ispred prodavnice.

– Pustite budalu. Ne obazirite se, ima nekoliko takvih pijanaca koji pričaju gluposti. Ja sam bio pirotehničar, a sada sam u mirovini. I sve propada, čitav Jasenovac. Svi dižu ruke od njega. Pogledajte natpise na kućama, ljudi beže odavde. Propast živa – priča čovek.

Manastir je zaključan. Uzalud zvonimo na kapiji.

– Pogledajte onu roze kuću. Tamo živi Kata Maras. Potražite nju. I dobro nam došli – maše nam čovek.

Ko je on? Pravi polutan. Ćaća mu je Srbin, a majka Švabica. U džepu mu je putovnica. Izjašnjava se kao Hrvat. Žena iz roze kuće čuje galamu. Otključava kapiju manastira i viče nam:

– Sestra Medijana neće biti tu sigurno do večeri. Hajdete kod mene, na kafu – poziva nas. Sprovodi nas kroz dvorište manastira, a potom uvodi u svoj dom.

Čudima nikada kraja, u varoši Jasenovac. U lepo uređenoj dnevnoj sobi sede dva muškarca. Katin muž, Kruno Maras, na brzinu se presvlači. I upoznaje nas sa svojim najboljim prijateljem, Zoranom Ristićem. Obojica su iz Jasenovca.

– Šta kažete na ovo bratstvo i jedinstvo? Zoran je Srbin, ja Hrvat – smeje se Kruno.

– Dobro nam došli u Jugoslaviju – smeje se i Zoran.

Manastir SPC u Jasenovcu (Foto Rade Krstinić)

Da smo želeli da namestimo ovakvu priču, ne bismo uspeli. Najpre nas je dočekao ustaša pripravnik, koji bazdi na alkohol. Ali, brzo smo ga zaboravili. Potom smo popričali, kao ljudi, sa pirotehničarem polutanom. A sada pijemo kafu u hrvatskoj kući, čiji domaćini čuvaju srpski manastir!

– Valjda je to normalno. Kod mene su rezervni ključevi, tu sam kad zatreba – sada se slatko smeje Kata.

– Ima još nešto sasvim neuobičajeno. Ja, kao Srbin, ne znam dobro ćirilicu. A Kruno je zna odlično – kaže Zoran.
On je napustio Jasenovac, otišao u Dansku, radi tamo kao majstor, a živi kao car. Oženio se muslimankom.

– Imamo, dakle, ovde u kući, sve narode i narodnosti – nastavlja Zoran.

Nije ni tu kraj ovom čudnom danu. Kruno je branitelj. Ranila ga je kasetna bomba koje su bacali Srbi. Skida majicu i pokazuje ožiljke.

– Vidite, tada sam mrzeo Jugoslaviju. Pobegao sam iz JNA 1991. godine. A sada, ne znam šta bih sve dao da nam se vrati stara Juga. U poslednje dve godine je sve jako teško. Od kada smo ušli u Evropsku uniju, sve je gore! I kako ću, ja, recimo, mrzeti Srbina Zorana, kada nam je njegov otac tokom poslednjeg rata održavao imanje? Ja mogu mrzeti možda onoga koji je bacio kasetne bombe na mene. Ali ne mogu mrzeti više ni jednog drugog Srbina. Zato i čuvamo pravoslavni manastir. Zato što je valjda to normalno – priča Kruno.

I poziva mobilnim monahinju Medijanu. Potom nam pruža telefon. Medijana nam kaže da neće stići do kasno uveče i poručuje da je ne čekamo. Zaista, žurimo ka Zagrebu. Medijana je u manastiru ionako tek nekoliko meseci, pošto se njen prethodnik, otac Pantelejmon, takođe kratko zadržao u Jasenovcu. Potom je otišao dalje. Valjda do Beograda… Donedavno je Pantelejmon služio u Južnoafričkoj Republici, pa je odande slao fotografije na kojima, misionarski, krsti nekoliko malih Zulu ratnika.

Kata Maras poznaje dobro istoriju manastira i povest mesta. Ali, poput njenog supruga i prijatelja Zorana, oni malo govore o logoru Jasenovac, jer oni žive tu, pored njega. Branitelj jugoslovenske orijentacije i čuvar srpskog manastira, naglo se podiže i poziva nas da obiđemo njegovo imanje. Hajde da ostavimo mrtve na miru. Kruno gaji ogromne konje, hrvatske posavce, genetski stvorene da vuku najteži teret po močvarnom zemljištu.

Kruno jaše kobilu Lenku bez sedla, potom izvodi akrobaciju i stoji na njoj, dok za njima, lajući, trči Maza, mršavi, ovčarski pas. Maza je, zapravo, prikriveni tigar koji čuva stoku porodice Maras, koje je sve manje…

Ispili smo kafu, ušli ponovo u dvorište manastira i prekrstili se. Marasovi su dugo mahali za nama. Ovoga puta rado smo se osvrnuli i mahnuli im. Iza nas ostali su logor smrti, jedan zao čovek i nekoliko dobrih ljudi.

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

MATIJA BEĆKOVIĆ Samo ti, dijete, radi svoj posao – najvažnija srpska reč

Jasenovac: Kućica u (kockastom) cvijeću, trava oko nje…

Skandalozna inicijativa hrvatskih istoričara – Prikazuju Jasenovac kao logor za ustaše!