Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Хрватски бранитељ чува српски манастир

Датум објаве: понедељак, 12 јануара, 2015
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Никакви путокази на аутопуту не наводе путнике да се приближаваjу месту где су усташе масовно убиjале Србе, Јевреjе и Роме

Спомен подручjе

Спомен подручjе “Јасеновац”: поглед на споменик Камени цвет (Фото Раде Крстинић)

Од наших специjалних извештача

Јасеновац – Језиво звучи симфониjа ветра, са кратким паузама тишине, када се сиво небо примири. Немо корачамо кроз некадашњи логор смрти Јасеновац, ка jезеру и споменику Камени цвет коjи се види километрима далеко. Требало jе да таj бетонски споменик симболизуjе ново рађање и да слави живот и заjедништво. Споменик одавно не личи на цвет. Подсећа на џиновски патрљак, одломљени комад наших заблуда. „Забрана купања и риболова на спомен-подручjу!”, пише на табли испред jезера, над коjим се уздиже дело архитекте и некадашњег градоначелника Београда Богдана Богдановића.

Пише само то. И ништа више.

И опет урличе ветар. Потом се све утиша. Одаjе ли то небо пошту жртвама у сабласно пустоj равници, прекривеноj хумкама?

Ко би могао, Господе, да забаци пецарошки штап или да се брчка у jезерцету, у епицентру jедног од наjстрашниjих логора у Европи током Другог светског рата?

Али, пише само то. Да не сме да се лови риба и да не сме да се плива. Ваљда, када запече сунце, оближњи свет потражи плажу. Нису jе ваљда тражили у Јасеновцу? Можда зато на читавом, чини се, бескраjном пространству логора пише баш само то. И ништа више…

И мучно jе шетати уклетом стазом концентрационог логора некадашње фашистичке Независне државе Хрватске, док слутимо како се можда испод наших ногу налазе посмртни остаци невиних жртава коjе су возовима транспортоване у стратиште надомак Саве. Мутна, надошла река, коjа дели Хрватску и Босну, назире се кроз шипражjе.

Возом су довожене жртве, на ускоj прузи коjа jе водила до последње станице, зване смрт. Зване Јасеновац…

Никакви велики путокази на некадашњем аутопуту „Братство и jединство”, чак ни сасвим обичне ознаке, не наводе путнике да се приближаваjу месту где су усташе масовно убиjале Србе, Јевреjе и Роме.

После скретања са аутопута Београд–Загреб, или како се већ данас зове, само мали знак усмерава ка Спомен-подручjу Јасеновац. Бираjте, драги путници, као да иронично поручуjе бандера на коjоj се налазе два путоказа: лево jе место усташког логора страве, десно jе етно-ресторан „Код Рибића”. Ако скренете лево, духови прошлости опседаће вас jош дуго, пошто напустите и ту равницу, и таj споменик, и то jезеро, и таj воз, и ту таблу о забрани купања и пецања.

Ката и Круно Марас са приjатељем Зораном Русићем

Ката и Круно Марас са приjатељем Зораном Русићем

Ако скренете десно, ручаћете, прсте да полижете!

Улазимо у варош Јасеновац. Фасаде кућа ишаране су гелерима и мецима, иако jе од рата прошло готово две децениjе. Од последњег рата. Село jе у подне пусто.

– Мртви живима очи отвараjу – исклесана jе порука на спомен-обележjу у центру села, подигнутом у част палих Јасеновчана у НОБ-у.

Један човек стоjи испред сеоске продавнице. Поздрављамо га и представљамо се. Новинари смо, из Београда.

– Оооо, па добро нам дошли – отегнуто прича мршави, високи мештанин.

– Ово jе наjвећи српски подземни град. Лежи вас доле милион. И биће вас jош, не секираjте се. Него, сада сте сигурни, сада jе мир – смеjе се човек уносећи нам се у лице.
Попио jе неколико чашица ракиjе, очигледно jе. Како да га назовемо човеком?

Маше нам. И не скида презриви осмех са лица. Мора да су тако изгледали чувари логора. Треба му само заменити jакну црном, усташком униформом. Али, нисмо желели да се окренемо за њим.

Дошли смо да сазнамо како живи православни манастир усред места коjе jе симбол страдања Срба у Другом светском рату. Испред манастира СПЦ стоjи jош jедан човек. Да, он jе човек! Таj буцмасти, доброћудни Јасеновчанин. Причамо му о „добродошлици” испред продавнице.

– Пустите будалу. Не обазирите се, има неколико таквих пиjанаца коjи причаjу глупости. Ја сам био пиротехничар, а сада сам у мировини. И све пропада, читав Јасеновац. Сви дижу руке од њега. Погледаjте натписе на кућама, људи беже одавде. Пропаст жива – прича човек.

Манастир jе закључан. Узалуд звонимо на капиjи.

– Погледаjте ону розе кућу. Тамо живи Ката Марас. Потражите њу. И добро нам дошли – маше нам човек.

Ко jе он? Прави полутан. Ћаћа му jе Србин, а маjка Швабица. У џепу му jе путовница. Изjашњава се као Хрват. Жена из розе куће чуjе галаму. Откључава капиjу манастира и виче нам:

– Сестра Медиjана неће бити ту сигурно до вечери. Хаjдете код мене, на кафу – позива нас. Спроводи нас кроз двориште манастира, а потом уводи у своj дом.

Чудима никада краjа, у вароши Јасеновац. У лепо уређеноj дневноj соби седе два мушкарца. Катин муж, Круно Марас, на брзину се пресвлачи. И упознаjе нас са своjим наjбољим приjатељем, Зораном Ристићем. Обоjица су из Јасеновца.

– Шта кажете на ово братство и jединство? Зоран jе Србин, jа Хрват – смеjе се Круно.

– Добро нам дошли у Југославиjу – смеjе се и Зоран.

Манастир СПЦ у Јасеновцу (Фото Раде Крстинић)

Манастир СПЦ у Јасеновцу (Фото Раде Крстинић)

Да смо желели да наместимо овакву причу, не бисмо успели. Наjпре нас jе дочекао усташа приправник, коjи базди на алкохол. Али, брзо смо га заборавили. Потом смо попричали, као људи, са пиротехничарем полутаном. А сада пиjемо кафу у хрватскоj кући, чиjи домаћини чуваjу српски манастир!

– Ваљда jе то нормално. Код мене су резервни кључеви, ту сам кад затреба – сада се слатко смеjе Ката.

– Има jош нешто сасвим неуобичаjено. Ја, као Србин, не знам добро ћирилицу. А Круно jе зна одлично – каже Зоран.
Он jе напустио Јасеновац, отишао у Данску, ради тамо као маjстор, а живи као цар. Оженио се муслиманком.

– Имамо, дакле, овде у кући, све народе и народности – наставља Зоран.

Ниjе ни ту краj овом чудном дану. Круно jе бранитељ. Ранила га jе касетна бомба коjе су бацали Срби. Скида маjицу и показуjе ожиљке.

– Видите, тада сам мрзео Југославиjу. Побегао сам из ЈНА 1991. године. А сада, не знам шта бих све дао да нам се врати стара Југа. У последње две године jе све jако тешко. Од када смо ушли у Европску униjу, све jе горе! И како ћу, jа, рецимо, мрзети Србина Зорана, када нам jе његов отац током последњег рата одржавао имање? Ја могу мрзети можда онога коjи jе бацио касетне бомбе на мене. Али не могу мрзети више ни jедног другог Србина. Зато и чувамо православни манастир. Зато што jе ваљда то нормално – прича Круно.

И позива мобилним монахињу Медиjану. Потом нам пружа телефон. Медиjана нам каже да неће стићи до касно увече и поручуjе да jе не чекамо. Заиста, журимо ка Загребу. Медиjана jе у манастиру ионако тек неколико месеци, пошто се њен претходник, отац Пантелеjмон, такође кратко задржао у Јасеновцу. Потом jе отишао даље. Ваљда до Београда… Донедавно jе Пантелеjмон служио у Јужноафричкоj Републици, па jе оданде слао фотографиjе на коjима, мисионарски, крсти неколико малих Зулу ратника.

Ката Марас познаjе добро историjу манастира и повест места. Али, попут њеног супруга и приjатеља Зорана, они мало говоре о логору Јасеновац, jер они живе ту, поред њега. Бранитељ jугословенске ориjентациjе и чувар српског манастира, нагло се подиже и позива нас да обиђемо његово имање. Хаjде да оставимо мртве на миру. Круно гаjи огромне коње, хрватске посавце, генетски створене да вуку наjтежи терет по мочварном земљишту.

Круно jаше кобилу Ленку без седла, потом изводи акробациjу и стоjи на њоj, док за њима, лаjући, трчи Маза, мршави, овчарски пас. Маза jе, заправо, прикривени тигар коjи чува стоку породице Марас, коjе jе све мање…

Испили смо кафу, ушли поново у двориште манастира и прекрстили се. Марасови су дуго махали за нама. Овога пута радо смо се осврнули и махнули им. Иза нас остали су логор смрти, jедан зао човек и неколико добрих људи.

Извор: ПОЛИТИКА

 

Везане виjести:

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ Само ти, диjете, ради своj посао – наjважниjа српска реч

Јасеновац: Кућица у (коцкастом) цвиjећу, трава око ње…

Скандалозна инициjатива хрватских историчара – Приказуjу Јасеновац као логор за усташе!

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top