Матија Бећковић: Само ти, дијете, ради свој посао – најважнија српска реч

Беседа поводом награде Печат времена за књижевност.

Неспорна jе само та реч коjа jе пала на страшном месту, у одсудном часу, и добила космичке размере као дело jедино могуће унутрашње слободе. И ма како се звао таj коjи jе то изговорио, он jе постоjао, и постоjаће док постоjи онаj коjи jе из њега проговорио и jезик на коjем jе та реч изговорена. Света jе реч,а не човек.

О двехиљадитоj години хришћанства уписан jе Вукашин из Клепаца у свете српске мученике, а на икони новопросиjаног светитеља нашла се његова реч: „Само ти, диjете, ради своj посао“ Седамдесетих година прошлог века у издању Јевреjске општине у Београду поjавио се зборник успомена преживелих jесеновачких логораша: „Да се не заборави“.
Ту jе први пут обjављен прилог психиjатра др Недељка (Неда) Зеца у коjем jе описао сусрет са злочинцем коjи му се обратио за помоћ у време док jе као jасеновачки заточеник радио у логорскоj амбуланти.
Др Недо Зец записао jе оно што му jе пациjент испричао и то jе данас већ чувена повест о џелатима коjи су се увече опкладили ко ће сутрадан више заклати и од ране зоре започели такмичење. Онаj коjи се поверио др Зецу био jе увелико испредњачио у свом послу када jе у реду за клање уочио старца, своjим миром и спокоjем толико jе привукао његову пажњу да га jе издвоjио и преко реда довео пред себе и своjе крваве руке.

Наjпре му jе заповедио да викне: „Живио Анте Павелић!“Како jе старац остао нем, запретио jе да ће му ако не послуша откинути уво. Старац се оглушио и на ту претњу, а џелат jе одржао реч, па запретио да ће му ако настави да ћути одсећи и друго уво. Сцена се понављала, на ред jе дошао старчев нос, а потом и очи. Измасакриран старац jе на даље претње, гласом с онога света, узвратио: „Само ти, диjете, ради своj посао!“ На ту реч, већ избезумљен џелат га jе докраjчио и одринуо у jаму. Али, како се пожалио, брзо после те речи приметио jе да више ниjе онаj стари.
Ниjе могао да заборави ни ту реч, ни глас, ни лице старца коjи се, како jе казао, а др Зец записао, звао Вукашин из Клепаца. (Пре приче о Вукашину чуо сам и сведочење о jагњету коjе се дуго стоjећи у реду за клање само издвоjило из реда и дошло пред касапина приклањаjући врат на трупину. Од тога се и касапин замислио и више га нико ниjе могао дозвати. Помислио сам, да би и то jагње да jе умело говорити рекло исто што и Вукашин из Клепаца. А и рекло jе, само што га нико ниjе чуо и разумео.)
Тако jе, захваљуjући ономе коjи jу jе први чуо и ниjе могао да jе заборави и др Неду Зецу коjи jу jе записао, неколико децениjа пошто jе изговорена угледала света реч: „Само ти, диjете, ради своj посао.“
Памтим како ме jе реч Вукашина из Клепаца коснула чим сам на њу набасао у тексту Неда Зеца,обjављеном у неугледном, шапирографисаном Зборнику скромног тиража.

Гледао сам како су се људи хватали за ту реч, пратио сам њен брзи успон и кариjеру,знам како jе излазила на глас чим jе
кренула од уста до уста. Лако би било утврдити не само кад се први пут чула у послератном jавном животу, већ и како jе подизала из незнаног гроба оног коjи jе изговорио и постепено постаjала лозинка jедног хришћанског народа и светиња његовог jезика. У живоj успомени ми jе дан када сам у порти манастира Ћелиjе ави Јустину Поповићу препричавао тек прочитано житиjе Вукашина из Клепаца и како jе ава одмах препознао сличност Вукашинове речи са оном Јустина Филозофа коjу jе држао исписану на зиду своjе ћелиjе: „Можете ме убити, али ми не можете наудити!“

Предложио сам му и он се одмах сагласио да jе Вукашину из Клепаца место међу мученицима у „Житиjима светих“, чиjи jе последњи, дванаести том био пред уласком у штампу. Обећао сам да ћу му послати запис о Вукашину,али књига jе изашла из штампе (1977), пре него што сам стигао да испуним обећање.
Оно што сам обећао тада, испуњава се тек сада – када су и Вукашин из Клепаца и ава Јустин Поповић приброjани у Календар светих Српске православне цркве, а ово слово стиже за неко будуће издање „Житиjа светих“ чиjи су ликови постали обоjица. Свети Вукашин приброjан jе у свете пре аве Јустина. Да сам онда испунио обећање и написао ове речи, не бих се сетио да ни за житиjе аве Јустина Поповића, можда, нема тачниjе, садржаjниjе и прикладниjе речи од оне Вукашина из Клепаца: „Само ти, диjете, ради своj посао.“

О двехиљадитоj години хришћанства уписан jе Вукашин из Клепаца у свете српске мученике, а на икони новопросиjаног светитеља нашла се његова реч: „Само ти, диjете, ради своj посао.“ Чуло се, потом, да jе старац Вукашин пре рата живео у Сараjеву, да jе рано отишао из свог села, да се презивао Мандрапа, да jе то чувена и честита породица, да су и други његови сродници пострадали у Јасеновцу … али, зачудо, нисмо видели ни његову крштеницу, ни његову фотографиjу.
Иконописац га jе видео и олицетворио као бркатог сељака у белоj кошуљи, с прслуком и херцеговачком завратом, а прве његове иконе видели смо у Тврдошу и Острогу, у цркви у Земуну и Хановеру. И лик му jе општи, збирни и заjеднички, какво му jе и име. Нови нос, нове уши, нове очи, нови лик и ново име добио jе тамо камо се запутио. Кад ме jе деведесетих година, док сам ишао у Житомислић и Пребиловце, пут навео на Клепце упитао сам за старца Вукашина, али нико од оних коjе сам заустављао и питао ниjе о њему ништа знао.

Наjпре сам помислио да Вукашин, можда, и ниjе био из Клепаца и да се ниjе тако ни звао. Могуће да се звао Вукашин из Клепаца, а да ниjе ни Вукашин, ни из Клепаца. Др Зец записао jе оно име коjе му jе поремећени џелат казао или како jе запамтио да му jе казао. А то jе поуздано jедино ако jе jедан тачно запамтио, а други тачно записао. Али, могуће омашке небитне су и не тичу се суштине. Могао jе то бити Крсто из Вукосаваца, Рашко из Тепаца, Вуксан из Сланаца, Вукман из Карловаца. И сви су они могли бити – Вукашин из Клепаца. Вук jе збирно име српског народа. Вукашин, Вуjадин, Вукота, Вуксан, Вучета, Вукашин само су изведенице из нашег заjедничког имена.

Старац Вукашин jе и Стари Вуjадин коjи не одаjе своjе jатаке ни за ноге, ни за руке, ни за лажљиве очи. Несумњиво jе оно наjважниjе – да jе таj jедан, коjи jесте, ма ко био и ма како се звао, пре него што jе пострадао на правди Бога – рекао: „Само ти, диjете, ради своj посао.“За остале поjединости др Зец ниjе се ни распитивао, па jе име записано без презимена, онако како се именуjу светитељи.
Неспорна jе само та реч коjа jе пала на страшном месту, у одсудном часу, и добила космичке размере као дело jедино могуће унутрашње слободе.

И ма како се звао таj коjи jе то изговорио, он jе постоjао, и постоjаће док постоjи онаj коjи jе из њега проговорио и jезик на коjем jе та реч изговорена. Света jе реч,а не човек. Реч jе посветила онога коjи jу jе изговорио, повезала и благословила његов живот и његову смрт. Биографиjа те речи jедино jе истинито житиjе тог светитеља.
Реч jе света, и свето jе оно што jе рекла, и свет jе онаj коjи jе изговорио, а ко jе он био наjбоље jе знао онаj чиjи jе праобраз узео и коjи jе из њега проговорио. Посветила jе уста коjа су jе изрекла и оног чиjа су то уста била. Да то ниjе била реч Божjа не би била ни изговорена, ни запамћена, нити би прешла пут од Голготе до вечног живота.

Ава Јустин написао jе да житиjа светих нису ништа друго до живот Исуса Христа коjи се овако или онако понавља у сваком светитељу. Међу онима коjи су таj живот поновили jесу свети Јустин Поповић и свети Вукашин из Клепаца. Вечна реч Божjа живи и у наше време. Христову реч: „Само ти, диjете, ради своj посао!“ изговорио jе свети Вукашин из Клепаца. У ствари, била jе то посрбљена Христова молитва: „ Опрости им Боже, jер не знаjу шта раде!“
Тако смо се jош jедном осведочили да постоjи само jедно житиjе и само jедна реч, на почетку и на краjу. Та реч jесте све, а вера у ту реч суштина jе вере и кључ неба. Реч у четири ока, без других сведока сем оног коме jе речена, коjи jу jе jедини чуо и пренео лекару, опет у четири ока, не слутећи да ће jе оваj записати, а камоли докле ће сву троjицу та реч одвести. Реч незнаног jунака дошла jе до нас из треће руке и стала међу наjважниjе речи коjе су икад изговорене. Речена у лице сопственом убици ниjе упућена само њему, ни само у своjе име. Изговорена у логорскоj кланици обрела се у светим књигама, чула се са свих кровова и огласила на сва звона. Постала наjдостоjниjа да се запише на споменику Незнаном jунаку и испише на свим заставама.
Када бисмо морали да се одлучимо за jедну jедину реч у коjу jе наjвише стало наше људске и националне судбине била би то несумњиво ова: „Самоти, диjете, ради своj посао.“

Оно што jе досад остало неказано и никад ниjе речено односи се на оног без кога не бисмо знали ни за ову реч, ни за овог светитеља. О њему не знамо ништа, осим оног што jе сам засведочио, и његово питање jош никад ниjе ни поменуто, а камоли отворено. Као да смо од њега чули све што нам jе заиста требало, па да о њему више ништа нема потребе ни да чуjемо и не морамо да знамо, па ни о томе каква jе била даља историjа и краj џелата без коjег не би било наjважниjе речи српског jезика. Ако jе та реч довела до ореола онога коjи jу jе изговорио, она ниjе могла оставити без ичег и предати забораву оног коме jе упућена, коjи jу jе запамтио и пренео ономе коjи jу jе записао.
Ако џелат Жиле Фригановић и нема другог претходника сем онога коjи се обратио у покаjаног разбоjника можда би могао имати следбеника међу онима коjи jош увек раде своj посао, а ћуте као заливени о ономе што су видели своjим очима и чули своjим ушима од своjих жртава по неименованим и неизброjеним стратиштима, тамницама и мучионицама. Можда би о томе могли проговорити и при чистоj свести, када их држава не би обавезивала да ћуте не скидаjући са злочина ознаку државне таjне. Убица Жиле Фригановић сведочио jе против себе и немамо разлога да му не веруjемо.
Помишљамо да претеруjе кад признаjе колико jе поклао, готово сумњамо да jе могао заклати онолико колико се похвалио, не искључуjемо ни могућност да jе дрЗец погрешно навео његово име, а jедино не сумњамо у то да jе реч коjа му jе речена могао измислити.

Захваљуjући сведочењу jедног злочинца добили смо и свету реч и свеца. Та реч зауставила jе и његове руке, окренула га на другу страну и учинила га другим човеком. На питање да ли jе од ње пореметио или преумио, да ли га jе распаметила или опаметила, лако jе одговорити. Чим jе ту реч могао да чуjе и она у њему могла да дозове неког другог, то показуjе да он упркос толиким злочинима ниjе био до краjа злочинац. Ниjе био сасвим при себи и ниjе се исповедио свештенику, него психиjатру – али се исповедио. Реч: „Само ти, диjете, ради своj посао“ нисмо чули ни од жртве, ни од крвника, него од лекара коjи срећом ниjе чувао таjну. Ниjе ли и Жиле Фригановић jедан од толиких коjи су убиjали, а нису веровали да су убице. Ниjе ли и он jедан од оних коjи нису хтели да умру као обични смртници, већ да учине нешто велико за своj народ, а испало jе да му jе било наjпрече – да не буде човек. Веровао jе да пут коjи jе изабрао води у горње светове и под ловорове венце, а довео га jе до психиjатра.

Да су мислили да су убице зар би чак и снимали своjе злочине у намери да их овековече и оставе будућим нараштаjима, као доказе о своjим заслугама и jуначким делима. Испоставило се да се више не зна ко jе кога убио и да нема никог ко ниjе овако или онако неког убио, и да ниjе човек ко ниjе способан да убиjе.
Ко год jе убио – убица jе и за то недело неће никад бити другог имена док jе људи и – jезика. Наjвећи злочини чињени су онда кад људи забораве како се зове то што чине. Кад сами себе слажу или их слаже неко други да ће се то у њиховом случаjу звати некако друкчиjе. Неко их jе убедио да jе jедини начин да опстану ако онаj други не преживи и не опстане.
Држава им jе поделила чинове и признања, понудила оправдања и дала шансу да испоље наjниже нагоне и пориве. Жиле Фригановић, ма како се звао и ма ко био, разочарао jе џелате коjи су остали верни заклетви, а ниjе примљен међу покаjнике, остаjући тако ни тамо, ни овамо.
Колико jош има светитеља за коjе знаjу само њихови мучитељи. Виђаjу их у своjим ноћним морама, али их не износе на видело и не показуjу нама.

Колико jе до дана данашњега оних коjи су само радили и раде своj посао, не даjући себи рачуна како се таj посао зове. И jош веруjу да нису убице у часу кад сви виде да нису ништа друго. Уместо да их осоколи да посведоче и своj товар не носе на онаj свет, власт их не ослобађа обавезе да чуваjу таjну и обавезуjе на ћутање.
Џелата више нема. Сви су невини и недужни. Причаjу нам о своjим злочинима на телевизиjи и после мирно спаваjу. Шта jе друго учинио старац Вукашин из Клепаца речjу : „Само ти, диjете, ради своj посао“, него подсетио свог убицу на то како се зове посао коjим се он бави.

Можемо ли за тренутак себи допустити да замислимо како сада на небесима Жиле Фригановић слуша како му свети Вукашин из Клепаца говори: „Ниси ти, диjете, радио своj посао, нити си то био ти. Радио си туђи, а не своj посао. Да jе то био твоj посао не би ни чуо оно што сам ти рекао.
Зато си ме чуо и послушао. А кад си отишао и све испричао доктору то си био ти и то jе био твоj посао. Зато си овамо и стигао и зато си овде добродошао!“ Косово jе наjскупља српска реч. А „Само ти, диjете, ради своj посао“ – наjважниjа српска реч.

Пише: Матиjа Бећковић

Извор: Печат

Везане виjести:

Јасеновац

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

Ради ти, диjете, своj посао

СУТРА САБОР НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ