Хрватска ревизија и српска амнезија

Хрватски концентрациони логори су од губилишта српског и јеврејског народа постали „рехабилитациони центри“, где су се наводно рехабилитовали и културно уздизали Срби, Јевреји и остали непоћудни народи. За све оно што су Хрвати учинили Србима, они су оптужили Србе. Тако су Срби од жртава постали агресори а натпросечно учествовање Срба у антифашистичком покрету у Другом светском рату на простору авнојевске Хрватске постало је хрватска вредност.

У време хрватске ревизије, Срби су имали амнезију проузроковану митом југословенства. Србима је готово непознато да за просечног Хрвата, Југославија представља „Велику Србију“. Зато су тамо Срби југославенског опредељења непожељни и представљају стални реметилачки фактор, чак и када су тамо сада сведени на минимум. Ту чињеницу јавност у Србији не схвата и често на тај проблем гледа са мондијалистичких позиција.

Када је реч о српско-хрватским оружаним сукобима, у којима је страдао велики број Срба, Срби праве неразумну симетрију, где најпре оптужују себе и властито руководство, а онда успут и хрватско. За Хрвате ту никада није било дилеме – кривицу су искључиво пребацивали на српски народ и српско руководство. Док Срби тај оружани сукоб сматрају грађанским ратом, Хрвати то дефинишу „великосрпском агресијом“ државе Србије на државу Хрватску, иако оне у том времену нису постојале као међународноправни фактор.

У том вртлогу измењених вредности историјских чињеница у хрватској офанзиви и српској дефанзиви, Срби из Хрватске су као крунски сведоци хрватских злочина заувек постали непожељни у Хрватској, а често несхваћени у Србији.

Да нема повремених хистеричних шовинистичких испада хрватских политичара, размажених бранитеља и певача Томпсона, тешко да би се у српским медијима причало о српском страдању у Јадовном, Јасеновцу, „Бљеску“ и „Олуји“.

Да је Драган Марковић Палма студирао у Загребу 1971. и живео 1991. године, не би му пало на памет да на соцреалистички начин прави помирење Срба и Хрвата и нуди стипендије хрватским студентима на рачун грађана Јагодине. Можда је његов сан био играње српског кола са Бандићем на загребачком језеру Јарун, али то се није остварило, и ово му је највероватније последњи службени боравак у Загребу, али и у Хрватској у целини.

Време је да се Срби пробуде из југословенског сна, и да бар за почетак попишу своје жртве и губилишта и на тај начин потомцима оставе траг о свом бивствовању и страдању на простору Хрватске у двадесетом веку.

Ђорђе Пражић,
Нови Београд

Извор: ПОЛИТИКА