Greh manjine platila većina

Ozna je vršila istražni postupak, ona je sudila i vršila egzekucije sve dok Ranković nije zatražio uvođenje redovnih sudova. Knjige streljanih su samo delimično pronađene u arhivama Udbe

POSEBNO je stradalo Dedinje, gde su i pre rata živeli najimućniji stanovnici Beograda. Dedinje je oslobađano kuću po kuću u sadejstvu sa Crvenom armijom dok je sa Bežanijske kose delovala nemačka artiljerija. Odmah za njima išla je Ozna i čistila teren. Sa spiskovima u ruci ili bez njih, komesarske trojke su već od 19. oktobra počele da češljaju ovo elitno „buržoasko naselje“ koje je među prvim oslobođeno.

Po oslobođenju, zaveden je policijski čas od 18 do 6 časova ujutro i izdata naredba o zamračivanju po nalogu komandanta grada Ljubodraga Đurića. Novine su pozivale građane na saradnju i obračun sa kolaboracijom i fašizmom. Postojali su pripremljeni spiskovi, ali se svakodnevno radilo na prikupljanju podataka i stvaranju kartoteke i dosijea. Saradnika i doušnika u tom poslu nije nedostajalo. „Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju“ – tvrdi major Trešnjić. Božidar Zec, komesar 8. crnogorske brigade koja je sprovodila čišćenje u HGU kvartu (Čukarica), navodno je priznao pred polazak na Sremski front: „S ponosom smo išli i borili se, pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali. Još iste večeri donosili su nam prijave, davali imena i adrese izdajnika. Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika, kako su za njih govorili. Danas vidim, mi smo njima verovali, prijavljenim presuđivali i streljali ih. Mnogo ljudi je stradalo i ne mogu da prežalim što će ljaga pasti na 8. crnogorsku brigadu.“

POSLE prijave građana organi Ozne su privodili osumnjičene, a oficiri saslušavali i pravili njihov karton (dosije). Bilo je slučajeva da su se pripadnici Nedićeve straže, saobraćajni policajci, rečna straža, žandarmi, poštari, vatrogasci i slična uniformisana lica sama predavala smatrajući da se nisu ogrešili o zakon i uprljali ruke u ratu. Većina njih koji se nisu povukli sa Nedićem i Dragim Jovanovićem i nije. Suđenja su bila tajna i fiktivna. Sa svim kartonima dnevno (nekad i dva puta) odlazilo se u Maglajsku ulicu, na Dedinju, gde su ljudi iz glavnog štaba Ozne gledali spiskove, a njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: „Banjica“ ili „streljati“. Uglavnom ovo drugo, naročito ako su u pitanju bila uniformisana lica ili označena kao „izraziti neprijatelji“. Skinuti sa spiska nekog ko je u Maglajskoj određen za streljanje bilo je gotovo nemoguće.

KNjIGE uhapšenih i streljanih, koje su samo delimično pronađene u arhivama državne bezbednosti, beleže oko 2.500 uhapšenih i likvidiranih. Zanimljivo je, takođe, da se u njima nalaze podaci o prethodnoj internaciji uhapšenih lica iz kvartova Ozne na Banjicu, odakle su kasnije najčešće vođeni na streljanje u Lisičji potok ili na druge obližnje lokacije ili su pak slati na Sremski front. Prema rečima Slavka Popovića, koji je bio na čelu suda jednog bataljona, za suđenje nekom licu bila je dovoljna i anonimna dojava. Posle toga, lice bi bilo privedeno i proveravana je dobijena informacija.

U SLUČAJU kad bi krivica bila utvrđena i ako bi taj bio osuđen na smrt, što po svedočenju Popovića, nije bilo tako često, nuđeno mu je da odabere poslednju želju, a posle bi bio likvidiran. „Poslednje želje su se kretale od cigarete do molbe za pomilovanje nekog od članova porodice.“ Sa spiskovima iz Maglajske, oficiri bi se vraćali u svoj kvart, predavali ih komandirima pratećih vodova, a ovi u toku noći vršili egzekucije u Lisičijem potoku, Banjičkoj livadi i drugde.

Ozna je vršila istražni postupak, ona je „sudila“ i vršila egzekucije sve dok posle više od mesec dana Aleksandar Ranković nije zatražio uvođenje redovnih sudova. Žrtvama divljeg čišćenja kao i nekima kasnije osuđenim narodnim neprijateljima (poput Dragoljuba Mihailovića i drugima) čak i grobna mesta morala su ostati tajna (što i danas jesu), a što je svojevrstan civilizacijski presedan.

STRELjANjA BEZGREŠNIH Prema svedočenju arhitekte Mihaila Živadinovića, u toj grupi je stradao i njegov ujak Voja Pavlović, koji je bio sitan činovnik Nedićeve administracije i dobrovoljno se prijavio verujući u svoju bezgrešnost. Žena žandarma Milana Momčilovića dobila je i zvaničnu potvrdu od javnog tužioca da je njen muž streljan sa ovom grupom kao „narodni neprijatelj“ pošto se javio na posao. Nekadašnji oficir Ozne Aleksandar Garotić svedočio je da su na ulazu u Kalemegdan (kod spomenika Mokranjcu) zakopani leševi oko 30 saobraćajnih policajaca iz policijske stanice, i kod stepenica (ispod francuske ambasade) koji su tu streljani po oslobođenju Beograda. Pre streljanja su bili skinuti, vezani žicom, a oduzeti su im i lični predmeti.

NA OSNOVU svedočenja Trešnjića može da se zaključi da je plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. On doslovno piše: „Od ljudi u uniformi, nijedan nije bio zlikovac i nije zaslužio metak u čelo. Sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front, jer su svi bili voljni da se bore, svi bi rado otišli. Mnogi od njih bili su iskreni rodoljubi i umirali su sa rečima: ‘Živeli oslobodioci Beograda! Živela oslobodilačka vojska!’ kao na primer intelektualac i građanski političar Milan Komadina. Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine.“

TREŠNjIĆEVU ispovest o masovnim streljanjima u Beogradu potvrđuju izjave i svedočanstva savremenika, potomaka i rodbine žrtava. Čitave grupe ljudi u vreme oslobođenja streljane su zajedno. Navodimo samo neka svedočenja iz kojih se može naslutiti istina.

SEĆANjA akademika Dejana Medakovića ukazuju na način likvidacije dobrog dela Nedićeve administracije. Iako je manji deo nedićevaca prešao na stranu partizana formiravši pred oslobođenje antifašistički komitet i stupivši u kontakt s Prvom armijom, ili se pak dobrovoljno predao smatrajući da se držao časno u ratu, to ih nije spaslo surove kazne. Poslednje nedelje oktobra 1944. najpre su zvanično (preko radija i štampe) pozvani svi neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na posao. Verujući u dobre namere novih vlasti javilo se više stotina žandarma (mahom ličke sirotinje), pisara, daktilografa i drugih. Međutim, svi su sabrani, bez selekcije, u veliku kasarnu Garde na Dedinju, lišeni uniforme (ostali samo u donjem vešu) i streljani. Po njegovim rečima, samo petorica su uspela da pobegnu „a dvojica begunaca su dolazila kod mene u Muzej Kneza Pavla, gde sam od 1. marta 1942. godine radio kao kustos da mi pričaju o streljanjima.“ Streljanja su vršena bez suđenja i osude, a spiskovi su na brzinu pravljeni među onima koji su pali u ovu klopku.

MILAN Trešnjić navodi slučaj saobraćajnog policajca Poznića koji se, pošto je pukim slučajem preživeo streljanje na Banjici, ponovo prijavio vlastima ubeđen da je bio greškom osuđen. Međutim, ipak je po Trešnjićevim rečima likvidiran, kako ne bi mogao da priča šta se dešava sa pripadnicima bivšeg aparata: „Godinu dana posle oslobođenja zemlje shvatio sam kakve smo greške činili. Desetine i stotine potpuno nevinih ljudi koji nisu znali da na vreme skinu i zbace uniforme, progutala je narodna revolucija. Svi uniformisani policajci svrstani su u red zloglasne Specijalne policije. Takozvani, elitni deo poliicijskog aparata, manje je stradao. Tako je greh manjine platila većina i to po nekim čudnim zakonima zlehude ljudske sudbine.“

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (1)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (2)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (3)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (5)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (6)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (7)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (8)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (9)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (10)