Гордана Достанић: Степинац је брига Ватикана, а наша ширење истине о НДХ

На подручију Ливна још увијек има Срба и у граду и у неколико села. Већина су стари, али има и двадесет двоје дјеце. Они су наша снага”, каже за Српско коло Гордана Достанић, предсједница Удружења Огњена Марија Ливањска. Ријеч је о једном од првих завичајних и меморијалних удружења формираних послије егзодуса деведесетих година прошлог вијека.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 4. aприла 2016. године.

– Не можемо сачувати сјећање на жртве, на страдање, ако не сачувамо оно што свједочи да смо тамо живјели, да смо нешто створили прије страдања. То, без нас које за ливањско подручије везују рођење, живот или предачки гробови, нема ко да сачува. Цијело ливањско подручје богато је траговима који говоре о животу и старих и савремених цивилизација.

Котроманићи, Вукчићи, Мрњавчевићи… сви су имали своју улогу и мјесто у Завршију, како се некада звао крај између Дувна, Ливна и Гламоча. Мавро Орбин у свом Краљевству Словена помиње да је заповједник трвђаве у Ливну био Мрња, родоначелник Мрњавчевића, а легенда каже да је Мрњу из Ливна одвео цар Душан да управља новоосвојеним областима.  Срби су основали своју школу, сазидали цркву, били незамјенљиви фактор у развоју трговине и занатства, али и политичких промјена.

Држава и њен однос према геноциду над Србима

Скупштина Србије свакако би требало да се одреди према страдању Срба у НДХ, али је за српску националну свијест или културу сјећања или историјску свијест, како год већ то дефинишемо, поразно да је за усвајање такве резолуције потребно лобирање. Ријеч је о националном, идентитетском питању, а не о доношењу прописа у коме неке групе виде већи, а неке мањи интерес, па за тај интерес лобирају. Такође, ако се након доношења резолуције не промијени ништа у односу државе према геноциду над Србима, онда и само доношење резолуције губи суштински смисао. 

Највећи удар српском опстанку на подручју Ливна задат је у вријеме НДХ, великим усташким погромом и покољем. И након рата, са горким укусом неправедне амнестије злочинаца и притиска да се забораве и страдали и околности њихове нељудске одмазде, Срби су полако одлазили. Они који су остали истјерани су током Грађанског рата деведесетих. Данас, око 2% Срба на подручију Ливна чине претежно старији.

Шта је све допринијело чињеници да ливањски крај буде толико упориште НДХ и мјесто ужасног страдања српског народа?

– Све што се дешавало у НДХ догађало се и на ливањском подручију: отпор мобилизацији (априлски рат), издаја у војним круговима, разоружавање Срба, забрана српских скупова, хапшења и убиства, најприје најугледнијих српских представника и свештеника, страже око српских села, преварни позиви на збор и договор и лажне тврдње да се никоме од Срба који нису ништа чинили против нове државе неће ништа лоше дестити… На тај начин масовно су покупљени Срби.

С друге стране, до детаља добро организоване и добро наоружане усташе већ су имале и план које породице ће бити покрштене, а које побијене, гдје и како, као и коме ће припасти њихова имовина. После првих страдања у јуну 1941. године (свештеник Ристо Ћатић и девет становника села Сајковић) и убиства љекара, адвоката, зубара, трговаца, свештеника… из Ливна и њихових породица, крајем јула масовно су похватани и побијени Срби у селима Ливањског поља.

Тако је на бројним стратиштима, од којих чак 17 масовних (јаме, школе, ледине, шуме…) смрт нашло преко 1600 цивила, међу којима и више од 700 дјеце, нека и тек рођена.

Да ли је постојао прописан идентичан рукопис злочина у НДХ?

– Сличност која се запажа када читате о страдању Срба у НДХ указује да је постојао централни план, да је постојала организација и координација и да су примјењиване приближно исте методе усклађене са расположивим капацитетима.

Тамо гдје је било јама и вртача, оне су коришћене за масовне гробнице. Школе, као већи затворени простор у селу, коришћене су за зборна места, затвор, мучилиште. Маљ и нож била су омиљена оруђа, а жртве и џелати најчешће су се и међусобно познавали.

Ипак, и поред паклених планова имамо доста преживјелих свједока усташких злочина. 

– Ливањску Огњену Марију преживјело је више страдалника и челебићке школе, јама Тушнице, Бикуше, Јеловаче. Махом су сви отишли у устанике. Имамо и примјер  становника Доњих Рујана, који су преживјели динарску јаму Равни долац, понор од 50 метара, у који су жртве углавном бацане живе. У јаму је бачено 218 жена и дјеце.

Доста их је преживјело пад. За њима су у јаму неколико дана бацане бомбе. Они који су остали живи, међу мртвим рођацима и комшијама, умирали су данима од глади, жеђи, рана…

Тако шест недеља. Све док јауке из јаме није чуо чобан, Хрват. Из јаме су, они који су их тамо и бацали, извукли 13 дјевојака и жена (неке и трудне) и једног младића. Да их не дотуку и поново не баце у исти бездан побринуо се жандар, родом из Далмације, Хрват. Тако су, после нељудских мука, наставили живот, оформили породице, добили дјецу, унучад. Три жене и данас живе своје старачке дане.

Преживјели су након рата свједочили ко их је убијао, али, осим у неколико случајева, казни за те монструозне злочине није било.

Шта се дешава у вези са канонизацијом Светих ливањских мученика?

– Удружење Огњена Марија Ливањска дало је инцијативу за канонизацију. Толико је са наше стране могуће. Даље се све одвија према активностима његовог преосвештенства епископа Атанасија и правилима које прописује СПЦ. Нама остаје нада.

Мошти ливањских мученика ексхумиране су из већине јама 1991. Како је текла та акција и сахрана моштију мученика?

– Ексхумација жртава са већине стратишта на подручију Ливна била је дио шире акције коју су покренули Срби у Босни 1991. године. У дубоке јаме није се могло без одговарајуће опреме, професионалаца и људи које су они обучили и усмјерили.

Велика је улога спелеолога Куртовића, Пребиловчана и потомака ливањских страдалника. На ледини код села Пролог, гдје је побијено ско 500 мушкараца, земља је откопавана багерима. Те године саграђена је (не и довршена) у порти ливањске цркве Успења Пресвете Богородице спомен-капела са костурницом у којој су мошти мученика похрањене.

Посебно је издвојено 28 дјечијих лобања. У спомен-капели, у витринама, налазили су се предмети страдалника пронађени током ексхумације. Високо свештенство СПЦ присуствовало је сахрани предвођено патријархом српским господином Павлом, а приствовао је и српски политички врх БиХ, познати пјесници, потомци…

Наредне године избио је Грађански рат, спомен-капела је девастирана, мошти страдалника узнемирене, разбацане…

За јубилеј страдања завршава се спомен-капела

Двије су тужне годишњице овог љета. Навршава се 75 година од страдања и 25 година од ексхумације. Сваке године, па и ове, на дан Огњене Марије одржаћемо у ливањској цркви и спомен-костурници молитвено сјећање на страдале. Очекујемо да том молитвеном сјећању ове године присуствују бројни потомци и поштоваоци. Ако Бог да, до љета треба да буде обновљена и завршена спомен-капела. Највећи дио радова је завршен, али најзахтијевнији, фреско-осликавање, је пред нама. Надамо се завршетку тих радова, освештању спомен-капеле, али рано је још говорити док се радови не заврше.

Заједно са УГ Јадовно 1941, СНД Пребиловци, Удружењима Садиловац, Гаравице и другима основали сте асоцијацију Сабрање. Могу ли удружења и активни појединци надомјестити оно што не чини држава у области културе сјећања на српске жртве геноцида у 20. вијеку?

– Удружења грађана чија је мисија његовање сјећања на жртве одређеног, ужег, географског подручија, мање-више иницирана су од стране потомака жртава, а већина чланова је рођењем или поријеклом са тог подручија. Улога удружења значајна је за обиљежавање датума страдања, одржавање споменика, прикупљање података, фотографија, прича о страдалима и злочинцима, али удружења не могу постићи оно што може држава кроз јасан програм који спроводе институције. Можемо помоћи институцијама, али их не можемо замијенити.

Да ли се треба супротстављати канонизацији Степинца или их пустити да „раде свој посао” и посвећују кога хоће?

– Без обзира да ли то нас као народ вријеђа, наше није да се мијешамо у одлуке других конфесија. Имају они документа, сазнања, стручњаке, али и своје разлоге и правила. Али, баш због оног вишедеценијског скривања истине, на нашу јавност треба едукативно дјеловати и поводом те намјере, добро припремљеним, стручним емисијама о Степинцу и посљедицама његовог чињења или нечињења. Дакле, свако нека ради свој посао.

Има ли по вашем мишљењу резултата рада Музеја жртава геноцида, Одбора за Јасеновац СПЦ у области одбране истине о српском страдању?

– Резултати рада режима бивше Југославије такви су да се још увијек наилази на отпор када је ријеч о српском страдању, а тог отпора има и у институцијама.

Музеј жртава геноцида, који ја доживљавам као водећу установу за његовање истине о српском страдању, треба да ломи те отпоре, али и да истовремено обавља тежак рад на објелодањивању истине. Пописи, обрада прикупљеног материјала, тематске изложбе, филмови, конференције, стални изложбени простор, све то захтијева доста стручњака разних профила, добру технику и технологију, адекватан простор…

Лично нисам задовољна српским приступом свом страдању.

Т. Ћоровић, СРПСКО КОЛО број 4.

Везане вијести:

Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“