Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Сурдулица је била успутна станица колонама интернираца које су кретале пут Бугарске. Половина је углавном осуђивана на смрт, а остали слати на мучење у бугарске логоре

Аустроугарски пуковник Фон Лустиг, у извештају од 20. фебруара 1916. године, између осталог, пише: „Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално… Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика… Као што је познато, већи део српске интелигенције… повлачили су се са остацима српске војске, али известан број се почео постепено враћати… Чак, као и оне који нису ни бежали, скоро да није више могуће наћи на окупираној територији… Ови људи су предавани бугарским патролама с наређењем да их води у Софију, а стварно да се без њих врате већ следећег дана. Колико ће се при томе удаљити, да ли 20 или 200 км потпуно је свеједно. Патроле одмах узимају собом ашове, нестају у планинама и убрзо се враћају, али без сужања. Бугарски официри уопште не крију ова погубљења, пре се њима хвале.“

Интернација и депортација су, такође, били начини истребљивања српског народа. У току зиме 1915/1916. године свакодневно је према Бугарској кретала мања или већа група интернираца, од којих су многи на путу убијени. Од око 100.000 интернираних Срба ни половина се није вратила из Бугарске. На путу према логорима у којима су харали тифус и глад, Бугари су Србе побили, а највише у Сурдулици.

Дубока долина, тесна и влажна јаруга код Сурдулице, остаће запамћена за сва времена као велико стратиште становника југа Србије. Раније помињани новинар В. Драјтон ју је назвао „слотер хауз оф Сербија“ у преводу српска касапница. Различите су процене колико је људи страдало у Дубокој долини код Сурдулице. Сретен Динић наводи бројку од 5.000-6.000 људи, др Јован Хаџи-Васиљевић – 2.000, али изгледа да је највероватнија процена др Арчибалда Рајса – од 2.000 до 3.000 мушкараца, жена и деце.

Сурдулица, невелика варош у близини Лесковца, била је успутна станица колонама интернираца које су кретале ка Бугарској. Ту се налазио затвор у коме је непрекидно заседао окупаторски „ратни суд“ и доносио одлуке о животу и смрти. Половина би обично била осуђена на смрт, а друга упућена на мучење у бугарским логорима.

Одлуку ко ће бити ликвидиран, а ко интерниран, доносило је неколико нижих официра и подофицира из сурдуличког гарнизона. Они су били извршиоци геноцидне политике над српским народом.

Критеријуми за одређивање ко ће на суд а ко у заробљеништво су били непознати, али се поуздано може закључити да су осуђивани на погубљење они који су код себе имали новац или неке друге драгоцености, или су пак по субјективној оцени „судија“, били опасни за бугарски режим и политику која се спроводи у „новим, ослобођеним територијама“.

Осуђени су ноћу вођени у колонама у Дубоку долину и ту по кратком поступку стрељани. Тај начин ликвидације касније је напуштен због бучности, па се масакр одвијао у тишини: клањем, убијењем мотком или разбијањем главе каменицама. Дању је испред Дубоке долине стајала бугарска стража тако да нико није могао да завири у ту тамницу смрти.

Место где су страдали недужни Срби у својим истраживањима посетио је др А. Рајс, после ослобођења и оставио следећи запис: „То је једна јаруга доста дубока, али тесна, кроз коју протиче један поточић када пада киша… Требало је само подићи суво лишће, копати мало и видети шта земља скрива… Пошто смо извадили кости од најмање пет лешева, од којих једног свештеника кога смо познали по одећи… сазнали смо да та рака садржи још велику количину костију других лешева. Констатовао сам, такође, неколико великих каменова који покривају раку, од којих су многи попрскани крвљу, као да су џелати своје жртве убијали камењем и бацали у раку. Цигани су ме уверавали да ови несрећници нису сви још ни били мртви када су бацани у раку и убијани камењем.“

Своја злодела ни сами бугарски чиновници у извештајима вишим надлештвима нису крили, тако је окружни начелник Димитров из Врања, у извештају министру унутрашњих дела, између осталог, нагласио: „Могу са сведоцима да докажем да су два војника који су присуствовали страшним сценама у Сурдулици полудела, а друга двојица су умрла касније у нервној кризи“.

У окупираној Србији и Аустријанци су вршили денационализацију. Православна вера је прогоњена на најжешћи начин у корист католичке религије. Српски језик, ћириличка азбука и друга обележја српског народа строго су забрањивани. У варошима су имена улица, радњи и јавних кућа написана латиницом. Гушена је и српска национална књижевност, спаљиване су збирке народних песама о борби Срба против Турака.

У аустроугарској окупационој зони вршено је интернирање мушкараца од 15 до 50 година, као и свих припадника војно-политичких организација („Народна одбрана“, „Црна рука“, „Југословенски клуб“), затим запослени из новинских редакција и спортских организација „Душан Силни“ и „Обилић“. Током окупације 1915. и 1916. године интернирање је вршено у логоре: Болдогасон, Арад, Ашах, Дроцендорф, Кечкерет, Нађмеђер, Нежидер, Чеглед, Хајнрихсгрину, Вац, Чешки Брауна, као и у Добој и Петровац на мору.

У једном од највећих логора смрти – Болдогасону, који се налазио у баруштинама испод Карпата, било је смештено 13.680 интернираца, који су умирали од епидемије пегавца. Дневно је умирало 80 логораша без икакве лекарске помоћи. У почетку интернације поменути логори били су под ведрим небом, а ни касније услови смештаја, исхране и санитета нису били решени. Трећи начин убијања Срба били су принудни рад и кулук.

Срби који нису избегли интернацију и нису се на време склонили, терани су на кулук за потребе окупатора у руднике Бор, Сење и Алексинац, радили су на изградњи и поправци путева и железничких пруга, копању ровова, товар и истовар вагона, војних камиона, и у окупаторским војним радионицама и магацинима.

На изградњи пута код Кичева, на пример, дневно је умирало 20-30 Срба, а за време зиме број умрлих достизао је око 50 кулучара. Кулук је био обавезан и за жене које нису долазиле у цркву да слушају проповеди новопостављених попова и децу која нису ишла у нове школе. У случају непослушности изрицана је смртна казна. Кулучење је било у ствари исцрпљивање и мучење Срба.

ИНТЕРНИРАНИ ЧАК У МЕСОПОТАМИЈУ

Током 1916. године заточено је 150.000 цивила из Србије и српских поданика из Аустро-Угарске монархије. Међу интерниранима било је жена и деце млађе од 17 година. Интернирани Срби су обављали тешке радове на пољопривредним имањима, у радионицама и магацинима, на градњи планинских комуникација, у рудницима, на утовару и истовару вагона, шлепера, војних камиона, у соланама, на изградњи фортификационих објеката на аустријско-италијанском фронту. Срби су радили и на довршењу багдадске железнице и у пустињама Месопотамије.

Аутор: Новица Пешић

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Топлички устанак, Сурдулица, Бугари, окупација, Аустроугари

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе