ФЕЉТОН – СРПСКИ ЛОГОРАШИ КАО ЖИВИ ШТИТ: Складиште жита претворено је у мучилиште за Србе

Према доказима до којих је дошао Међународни кривични суд за бившу Југославију, над српским логорашима у логору почињени су стравични злочини: „Муслимански затворски чувар Ланџо дуже вријеме је тукао притвореника старог између 60 и 70 година и на чело му приковао значку Српске демократске странке.

Аутори: Драган Вујичић и Иван Миладиновић

Притвореник је умро убрзо након тога од посљедица повреда. Присилио је једног притвореника да отвори уста како би му на језик ставио пар загријаних кљешта, а онда их затворио проузрокујући опекотине у устима, на уснама и језику. Затим је помоћу кљешта запалио ухо затвореника. Ставио је гас-маску на лице другог притвореника и стегнуо је да блокира снабдијевање ваздухом. Затим је загријаним ножем спалио руку, ногу и бедра заточенику. Присилио је једног притвореника да ради склекове док су га ударали ногама и бејзбол палицом“ (ICTY, Mucić et al. IT-96-21).

Брутално мучење српских жена у овом кампу описано је у другом документу Уједињених нација: „Физичко мучење којем су Муслимани изложили Србе са овог подручја је посебно брутално. Српкиње се терете за посједовање радио-станица и вођење ратних часописа. Они су ухапшени по овим оптужбама и физички и психички злостављани и понижавани.“

У ИЗВЕШТАЈУ Уједињених нација за људска права Тадеуш Мазовјецки пише: „МКЦК је у новембру 1992. први пут посјетио државни затвор у Тарчину, упркос јасној обавези да се одмах обавијести МКЦК о новим затворима. Извјештава се да су тамо услови застрашујући због неадекватног гријања и покривача за притворене“ (United Nations Commission on Human Rights, 1993, para. 69).

Још један велики концентрациони логор којим је управљала Армија БиХ у раној фази рата основан је у Тарчину, око 25 км од Сарајева. Овај логор је функционисао током цијелог рата.

Једно велико складиште жита у Тарчину претворено је у концентрациони логор, а коморе за складиштење жита у ћелије за затворенике. Логор су обично називали логор Тарчин или Силос. АРБиХ је 11 маја. напала и заузела касарну ЈНА у Крупи, у општини Хаџићи. Једанаест заробљених војника ЈНА били су први заробљеници логора. Од 20. маја АРБиХ је започела масовно присилно премјештање српских цивила из Тарчина и Пазарића у логор Силос.

ИЗНУЂЕНЕ ИЗЈАВЕ

ТОКОМ мисије специјалног извјестиоца у Сарајеву, у августу 1993. године, министар унутрашњих послова признао је да су цивили ухапшени, али је тврдио да имају све потписане изјаве да буду добровољно размијењени за друге притворенике.

Специјални извјестилац на састанку је нагласио да се изјаве дате у таквим околностима не могу сматрати добровољним (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7-9).

МНОГИ Срби из Сарајева такође су завршили у логору. Према српским изворима, затворска популација у логору повећала се на око 550 мушкараца и жена. Сви они, изузев војника ЈНА, били су цивили између 14 и 85 година и никада нису служили у Војсци Републике Српске или било којој добровољној војној формацији. Затвореници су били присиљени да раде на линији фронта у сарајевској општини Храсница, гдје су служили као „живи штит“ и били изложени снајперској ватри и артиљеријском гранатирању. Ови затвореници су градили тунел за опскрбу испод аеродрома. Најмање 24 њих су убијени или умрли у логору због мучења, напорног рада, нељудских услова и неухрањености. Према изјави свједока Радојке Пандуревић, која је била затвореник у логору између 1992. и 1996. године, 24 заточеника су умрла од глади или од повреда задобијених током премлаћивања, а 16 заточеника је убијено на линијама у којима су кориштени као живи штит и присиљени да копају ровове. Свеукупно је до 150 Срба прошло кроз логор Храсница. Ухапшени су и бачени у логор само због своје етничке припадности, ради стварања атмосфере потпуне несигурности, без наде за даљи опстанак (Џелетовић, 2000, стр. 148).

ДРУГИ извјештај г. Мазовјецког описао је употребу српских затвореника као „живог штита“: „Према споразуму који је склопио Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК), Влада је 19. октобра 1993. године пустила из притворског центра у Коњицу 309 босанских Хрвата. Крајем октобра 1993. године у 24 регистрована притворска центра било је смјештено око 1.100 заточеника. Највећи регистровани притворски центри били су у Тарчину и Пазарићу, на путу западно од Сарајева и у Зеници, централна Босна.

Само је мали дио регистрованих притвореника сматран ратним заробљеницима. Остали су били цивили поријеклом босански Срби или босански Хрвати, заточени како би се обезбиједио базен затвореника који би се могли размијенити за босанске Муслимане, који су држани као ратни заробљеници, или за употребу на линији фронта за присилни рад, или како би заштитили напредовање војске као ‘живи штит’.“

ПРОФЕСОР и предсједник Српског грађанског вјећа Мирко Пејановић у својим мемоарима износи причу професора медицине Трифка Гузине из Универзитетског медицинског центра у Сарајеву. Био је познат по својој професионалности у области урологије, а помагао је многим људима у Сарајеву и широм Босне. Професор Гузина ухапшен је на путу кући и одведен у затвор хрватског паравојног ХОС-а. Затвор је био намијењен угледним српским интелектуалцима, посебно онима који су имали било какве везе са СДС-ом.

На интервенцију Пејановића и Кецмановића, доктор Трифко Гузина пуштен је и отпутовао је у Србију. Веома је пожалио што је пао у замку Изетбеговићеве пропаганде о мултикултуралном рају Босне и Херцеговине под његовим режимом. Искуство професора Гузине потврдио је бивши члан Предсједништва и декан Универзитета у Сарајеву, професор Ненад Кецмановић:

„Тада је ситуација у Сарајеву била хаотична. Град је био подијељен на зоне под контролом различитих паравојних формација, које су биле повезане са властима, али нису биле под њиховом контролом. Те насилне групе, које су понекад дјеловале као војне јединице, а понекад и као полиција, де факто су држале територију града под својом контролом. Имали су властите затворе, али нико никада није знао њихово име или број, нити да ли званично постоје.

УПРКОС неколико интервенција у Предсједништву, никада нисмо добили никакве конкретне информације о тим затворима, који су, практично, били намијењени само Србима. Могу лично разговарати о постојању приватног затвора у подруму хотела „Загреб“ на Мариндвору.

Док смо трагали за љекаром који је нестао, Трифком Гузином, професором Славком Леовцем и његовом супругом Анкицом, због узнемиреног захтјева њихових рођака, пронашао сам их, пошто су били затворени неколико дана само зато што су били чланови политичког савјета Српске демократске странке. На сличан начин сазнао сам да је такав затвор постојао и у подруму хотела ‘Европа’, када су свештеник Драго Убипариповић, његов жупни службеник и многи православни вјерници приведени и притворени након молитве у православној цркви.

Службени полицијски органи, укључујући министра унутрашњих послова Делимустафића, нису имали информације о томе и нису били у могућности да помогну у ослобађању тих људи. Симптоматично је да је у таквим случајевима било врло ефикасно интервенисати са Изетбеговићем.“

Извор: НОВОСТИ