Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Критичари Меморандума заборавили су да је десет година пре његовог појављивања српско руководство сачинило „Плаву књигу“ против Устава из 1974. и демонтирања Србије на три дела

Амандманима на републички устав од 28. марта 1989. године Србија је поново стекла своју државност и суверенитет на целој територији. Прва и основна замерка академика на урушени политичко-економски систем Југославије тицала се Устава из 1974. и демонтирања Србије на три дела, од чега само такозвана „ужа Србија“ није имала готово никакво правно одређење нити јасно место у федерацији. Деценију и по дуга титовско-кардељевска неправда исправљена је 1989, али уз велике отпоре, неслагања и сукобе. Све ово дешавало се у сенци немира на Косову, штрајка албанских рудара у руднику Стари трг, као и духа наступајуће Осме седнице.

„Проглашавањем уставних амандмана вратили смо нашoj републици државни и уставни суверенитет. Србија је од данас јединствена социјалистичка република, са две аутономне покрајине у свом саставу и државном надлежношћу на целој својој територији. Истовремено Скупштина СР Србије стекла је право које јој и припада, да одлучује о Уставу републике, његовом доношењу и променама. Тиме је наша република постала равноправна са другим социјалистичким републикама у југословенској федеративној заједници“, победоносно је објавио на свечаној седници оба већа српске скупштине, на којој су проглашени амандмани, 28. марта 1989. њен тадашњи председник Борисав Јовић.

Процес уставних промена у Југославији и Србији одвијао се истовремено са тзв. aнтибирократском револуцијом и сменом руководства у Војводини, на Косову и у Црној Гори. То је време масовних митинга, „догађања народа“, парола „Ој Србијо из три дела, поново ћеш бити цела“, „Ухапсите Власија“, „Црна Гора стално пита, кад ће Слобо место Тита“. То је време успона низа политичара који ће за свега неколико месеци од осредњих апартчика комунистичког режима прећи пут до вођа странака и националних лидера. Кључне улоге добиће тако Милан Кучан, Стипе Месић, Ивица Рачан, Момир Булатовић, Мило Ђукановић…

Доминанатну улогу међу њима имао је Слободан Милошевић. После посете Косову пољу априла 1988. и напете ноћи проведене са Србима у Дому културе, као и обраћања чувеном реченицом „Нико не сме да вас бије“ Милошевић је почео да игра на карту Србије и српског народа. Енергичан, бунтован и пркосан врло брзо је стекао епитет новог националног вође. Вештом игром користио је незадовољство Срба са Косова, али и из Србије, како би ојачао њен утицај у већ дотрајалој федерацији. После „јогурт револуције“ и смена руководстава у Приштини и Титограду овладао је половином гласова у Председништву СФРЈ, а успео је да издејствује да и врх покрајинске власти на Косову прихвати уставне амандмане.

Реакција Словеније и Хрватске, које су увелико радиле на напуштгању Југославије, биле су очекиване и предвидиве. Заједничка држава ближила се свом дефинитивном крају.

У јеку напетости у свим деловима Југославије, септембра 1990. године Србија је добила нови устав, који је заокружио процес реформе државног устројства.

Управо овај документ, после „ад акта“ периода, реафирмисао је критике Меморандума САНУ. Иако је Словенија још септембра 1989. године усвојила амандмане на свој устав, којима је дато првенство републичким у односу на савезне прописе, па чак и једнострано прогласила сопствени суверенитет, српски устав и данас се често карактерише као разбијач Југославије. Овај акт, према тој тези, био је логичан наставак онога што је најављено Меморандумом САНУ из 1986. Циљ академика, као и руководства из Београд, био је да југословенске републике потчини себи и под велом одбране егзистенције српског народа у Хрватској, БиХ и на Косову – заведе српску хегемонију.

Творци ове тезе, притом су заборавили да је српско руководство, на челу са Дражом Марковићем и Иваном Стамболићем, десет година раније још 1976, сачинило чувену „Плаву књигу“ са готово истоветним закључцима о неравноправном положају Србије у Југославији и односима са покрајинама, који ће се доцније појавити у Меморандуму. Са овим ставом ће се сагласити чак и Едвард Кардељ, али је вето Јосипа Броза овај документ послао у историју.

Турбулентних промена које је одређивао већ очигледни распад државне заједнице са једне, и процес увођења политичког плурализма, са друге стране, није била поштеђена ни САНУ. Њено руководство стало је на страну српског руководства, поздрављајући уставне промене и заокруживање Србије као државе. Академија је 1988. године одржала и научни скуп на тему уставних промена у Југославији, после кога је објављен и зборник радова. Овај материјал сматран је својеврсним упутством уставописцима како би требало да изгледа будућа држава.

Исте године Председништво Академије званично је осудило и иступ словеначког руководства на скупу у Цанкарјевом дому у знак подршке штрајку албанских рудара из Старог трга. У саопштењу САНУ наведено је и да је скуп у Љубљани показао „сасвим необично савезништво између представника једног цивилизованог друштва средњоевропске припадности са носиоцима изразито оријенталног зулума“. Атмосферу која је владала српским друштвом добро описује и завршна констатација из овог саопштења да се „непосредно налазимо пред судбоносним расплетом“.

Чињеница је да је крајем 1989. године Академија враћена у мејнстрим српске политике и јавног деловања. О томе сведочи и посета Радоша Смиљковића из Градског комитета Академији јуна 1989, који се чак и јавно извинио за харангу и јавни линч академика у месецима по објављивању Меморандума.

„На састанку истакнуто је задовољство добрим односом САНУ и власти. Председник САНУ Душан Каназир посету је оценио као знак трајног побољшања међусобних односа и истакао да цени јавно извињење које је Смиљковић у име ГК СК Београда упутио Академији, док је академик Коста Михајловић потврдио да је такав однос „од историјског значаја јер одржава уважавање стремљења критичке интелигенције. Мисли се и ради на истим таласним дужинама и централно је питање како обогатити ту сарадњу“, извештавале су новине са овог састанка.

Много штедљивији на одавању почасти Академији тих дана био је Слободан Милошевић. У интервјуу „Рилиндији“, који је пренела београдска „Политика“, рекао је само да не види „зашто Академија не би имала утицаја на политику у Србији“.

АКАДЕМИЦИ У ПОЛИТИЦИ

Политички ангажман САНУ формално је престао маја 1990. године, када је Скупштина САНУ једногласно прихватила предлог који је у име 30 академика поднео академик Мирослав Симић, да се распусти актив Савеза комуниста и забрани рад политичких партија у Академији. То, међутим, није значило и да академици појединачно неће бити чланови и функционери тек основаних странака. Одмах пошто је јула 1990. године формирана СПС и Михаило Марковић постао њен потпредседник, а Антоније Исаковић члан Главног одбора, а приступили су јој и Мацура, Петровић, па и сам председник Душан Каназир.

На оснивачкој скупштини Нове демократије говорили су академици Добрица Ћосић и Матија Бећковић, а приликом представљања Српске демократске странке БиХ, поред Радована Караџића и Мирослава Ђорђевића, говорили су академици Самарџић, Ћосић и Бећковић.

Чланови САНУ водили у главну реч и приликом основања низа удружења. За председника новооснованог Удружења Срба из Хрватске изабран је тако генерални секретар САНУ Дејан Медаковић.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Одбрана Југославије водила је у рат

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом