Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

У првим реаговањима европски листови нису у Меморандуму видели ни позив за рушење Југославије, ни основ за етничко чишћење. Западни новинари су писали да је спис Академије афирмација демократских тековина

Појава Меморандума САНУ и афера која је месецима потом тресла Југославију снажно су одјекнуле и у Европи. Готово да није постојала страна новинска агенција или медиј чији овдашњи дописник није јавио о југословенском политичком скандалу. Извештаји страних медија с краја 1986. и почетка 1987. године показују живо интересовање за догађаје у СФРЈ, али и усхићење новим ветровима у окошталој социјалистичкој држави.

Окосниоцу извештаја страних медија о контроверзном документу Српске академије, упркос касније увреженом мишљењу, није чинило инсистирање на српском национализму академика и домаћих опозиционих кругова. Страни новинари јесу преносили и режимске квалификације о новом српском национализму, али акценат је готово по правилу стављан на критике југословенске политике и опозиционо виђење будућности засновано на потпуно другачијим начелима. Јављајући о отвореном рату између САНУ и српског државног руководства, страни извештачи нису пропуштали да истакну да је потез академика незамислив за прилике које владају у комунистичким државама.

Често је, у том смислу, цитиран текст Десе Тревисан од трећег новембра 1986. објављен у лондонском „Тајмсу“. Југословенска новинарка, дописница чувеног енглеског дневника, дискретно је дала своје виђење поенте Меморандума САНУ.

„Док влада доноси пакет мера који има циљ обуздавање галопирајуће инфлације која ће ове године прећи 100 посто, југословенски политички естаблишмент покренуо је кампању против критички настројених интелектуалаца и других опозиционара, оптужујући их да користе застој у реформама како би понудили буржоаски тип демократије уместо социјализма“, наведено је у чланку Десе Тревисан.

Излазак Меморандума на светло дана будно је пратио и „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, преко текстова свог новинара Виктора Мајера. У својим извештајима цитира наводе текста САНУ инсистирајући да је због појединих ставова акадмеика дошло до сукоба у државном и партијском врху Југославије.

Новинар Ђовани Кавалоти, перо миланског дневника „Ил ђорнале“, 12. новембра 1986. пише:

„Изгледа немогуће да у једној источноевропској држави неки званични документ буде антдржавни. То се, међутим, десило у Београду, где је радни документ САНУ оцењен као антикомунистички, антидруштвени и контрареволуционарни“.

Занимљив је и прилог Радио Париза, настао после Ванредне скупштине Академије децембра 1986. Осим констатације да су „у Југославији револуционарни још само словеначки омладинци и српски старци“, овај медиј истиче и да се у Београду догодио догађај без преседана у Источној Европи, јер је „показао спремност и способност једне институције да се одупре притиску власти и очува свој углед и кредибилитет“.

НЕГАТИВНА РЕЦЕПЦИЈА

САНУ Заокрет западног јавног мњења у сагледавању Меморандума САНУ најчешће се објашњава потребом да се новим бојама офарба стара слика и у форми односа узрока и последица објасни избијање грађанског рата у Југославији. Други талас критика спорног текста Српске академије наступа у тренутку када су републичке границе признате као државне, а свет увелико признао независност југословенских република. У то време на челу СР Југославије је Добрица Ћосић, коме се од тада неизбежно приписује и ауторство, односно инспираторски дух овог документа. Тезе негативне рецепције Меморандума и данас су доминантне у готово свим бившим југословенским републикама, а њих се држе и домаћи либерални и грађански кругови.

На сличном трагу је римска „Република“ која објављује коментар новинара Душана Пилића под насловом „Рат научника и власти“. Пилић констатује да се на нишану режима нашла најугледнија научна институција Србије, али и да то није први сукоб власти и ове установе.

„Република“ подсећа и да су односи између режима и САНУ били затегнути и неколико година раније када су власти Србије, сугестијама и опоменама покушале да блокирају именовање више нових чланова Академије. То су били познати филозофи групе `Праксис`, представници нове левице и опозициони писци“. Ови извештаји, осим што сведоче о великом интересовању из света за новонастале прилике у Србији, сведоче и о фокусу светског јавног мњења. Првих година по појави Меморандума САНУ у први план је истуран опозициони карактер списа Академије, афирмација демократских тековина и одбрана њеног интегритета. Ово становиште драстично се разликује од другог читања меморадумског текста почетком деведесетих година, када ће он бити повод и идејна платформа српског национализма и корен сукоба на Балкану. Странци у први мах нису видели ни позив за рушење Југославије, основ за етничко чишћење нити хегемонистичке аспирације, што ће академицима бити непрекидно спочитавано од деведесетих до данас.

У каснијим читањима, тумачењима, употребама и злоупотребама списа рођеног у САНУ велику улогу одиграла је и хрватска историографија и публицистика. Ставови формулисани у Загребу, најчешће ради дневнополитичког коришћења, лако су налазили пут до западних новинара и историчара који су већ од 1992. године почели да на Меморандум гледају другим очима.

Корен оваквих тумачења многи виде и у чињеници да је спорни документ први пут интегрално објављен у загребачком часопису „Наше теме“, при чему акценат није био на основном тексту, већ на коментарима његових приповедача, међу којима је било и смењених српских политичара. Ова верзија Меморандума, према неким тумачењима, стигла је од Стипа Шувара, у чему много виде прсте савезне полиције. Исти текст, наводно је касније прослеђен и истражитељима Хашког трибунала.

Исту линију између писања загребачког „Вјесника“ осамдесетих, пратећих текстова у „Нашим темама“ и касније западне публицистике пронашли су академици Крестић и Михаиловић у својој књизи из 2002. године „Меморандум САНУ под ударима политике“.

Посебно је, у том смислу, парадигмична књига професора словенских језика на француском Универзитету „Екс-ан-Прованс“ Пола Гарда „Живот и смрт Југославије“, објављена у пролеће 1992. године. Меморандуму САНУ у њој посвећено је мање од странице, али и на тако малом простору аутор тврди да су се академици залагали за централизам, да су југословенску кризу посматрали са становишта српског национализма, али да њихов текст подстиче једну нацију против друге.

Гардове тврдње, упркос бројним историјским грешкама и ненаучним и неутемељеним опсервацијама, постале су саставни део већине каснијих тумачења, а њихов творац ауторитет за ексјугословенску стварност. Квалификације из наведеног дела довеле су га и у Хашки трибунал, где је као експерт одговарао на питања судија. На сличном трагу је и дело Филипа Коена „Тајни рат Србије“, издата 1996. године у САД. Велики утицај на аутора имао је Стјепан Мештровић, социолог и професор на Универзитету у Тексасу.

Коенова књига носи поднаслов „Пропаганда и манипулисање историјом“, а управо је она најбољи пример такве манипулације, заобилажењем релевантних догађаја и проверене документације. Уместо тога коришћени су непоуздани извори појединачне изјаве безначајних личности, с циљем да се докаже с циљем да се докаже да како је Србија била националистички и фашистички оријентисана, док су такве склоности у Хрватској неоправдано потцењене“, кажу у осврту на Коенову књигу Крестић и Михаиловић.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Србија постаје јединствена држава

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом