Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Хашки тужиоци поставили су једноставну и крајње једнострану тезу – Меморандум САНУ идејна је платформа за „велику Србију“, а жеља да се она створи кључни је разлог распада Југославије

Ретко ко је био изненађен када је на почетку суђења Слободану Милошевићу у Трибуналу за ратне злочине почињене у бившој Југославији фебруара 2002. године заменик тужиоца Британац Џефри Најс читање оптужнице започео широким цитатима из Меморандума САНУ. Позивањем тужиоца Најса на документ који су још 1986. године написали српски академици започео је нови талас, овог пута правосудне кампање на Академију и њене чланове. Меморандум у Хагу је директно доведен у везу са најтежом последицом распада Југославије – грађанским ратом.

Процес против бившег председника Србије и СР Југославије, који је у Хагу оптужен за готово сва кривична дела која могу да се почине у ратном сукобу, међутим, није био први предмет пред овим судом у коме је у форми доказа тужилаштва поменут и Меморандум САНУ. Своју премијеру акт академика имао је као саставни део пресуде против Душка Тадића, првог Србина осуђеног у Трибуналу још 1997. године. У Тадићевој оптужници и пресуди детаљно је образложен концепт „велике Србије“, као наводни оквир деловања вођа српског народа.

Хашки суд је основан 1993. године и првих година постојања очајнички је тражио некога кога би физички могао да приведе правди. Надохват руке, у Немачкој, нашао се Душко Тадић, Србин из Козарца код Приједора, који је ушао у историју светског правосуђа као први човек осуђен за етничко чишћење. Трибунал га је 7. маја 1997. прогласио кривим за прогон несрпског становништва у Поткозарју и осудио на робију дугу 20 година.

Као да је план о „великој Србији“ дељен у форми дневних заповести, хашки суд је у Тадићевој пресуди децидирано навео да је он „био упознат са овим планом и радио на његовом остваривању“.

„Претресно веће напомиње да је Тадић био један од првих чланова СДС у опшини Приједор и, према властитој оцени, поверљиви члан СДС од кога је тражено да спроведе кључни плебисцит на подручју Козарца. Као организатор плебисцита у Козарцу и председник локалног СДС, оптужени је био упознат са планом о великој Србији и подржавао га. Он то и сам признаје, када описује себе као искреног присталицу стварања Републике Српске“.

Тадић је био је нека врста заморчета Хашког суда, и прва његова жртва. Преко леђа Душка Тадића започела је мисија Хашког трибунала у чијем је средишту био коначни обрачун са српским национализмом. У доказни материјал против њега Тужилаштво је плански и тенденциозно увело и Меморандум САНУ, иако нико није могао да докаже да је несрећни Тадић уопште чуо за тај документ, а камоли да га је читао или био инспирисан њиме.

Једном приликом хашки тужилац Голдстон је рекао:

„Намера Хашког тужилаштва је да преко Тадићевог случаја утврди не само његово учешће у пракси етничког чишћења, већ и да дође до његових саучесника, а по могућности и налогодаваца“.

Право суђење Меморандуму САНУ, међутим, почеће нешто касније, извођењем пред суд Слободана Милошевића. Запад је у овом процесу видео јединствену прилику да судећи Милошевићу понуди и своје виђење прошлости и тумачење рата и његових узрока. Старе тезе добиле су тако нову улогу и (зло)употребу.

Тужиоци у Хагу и њихови истражитељи поставили су једноставну и крајње једнострану тезу – Меморандум САНУ идејна је платформа за „велику Србију“, а жеља да се она створи кључни је разлог распада Југославије. То је довело до злочина, геноцида и етничког чишћења.

Ова поставка осмишљена је тако да из ње произилази логична одговорност Србије и њеног руководства, у првом реду Слободана Милошевића, за избијање рата. Политичко-правно-историјски галиматијас додатно је зачињен тезом да је Меморандум САНУ у време израде намерно пуштен у јавност како би изазвао ефекат мобилизације маса.

Фокус креатора поједностављеног виђења блиске прошлости био је на меморандумској тврдњи о угрожености српског народа у Хрватској и на Косову. Ови ставови академика, према Хашком трибуналу, изазвали су српску агресију на део територије СФРЈ.

Трибунал је светској јавности дао и своје виђење појма „велика Србија“, који је тенденциозно и у изразито негативном контексту потезан и у комунистичкој Југославији. У сржи овог термина било је прикључење Србији њених двеју покрајина. Тако увећану државу, наводно, требало је проширити Црном Гором и деловима Хрватске и Босне и Херцеговине са доминантним српским становништвом.

Своје виђење улоге Меморандума САНУ у распаду Југославије, избијању рата и његовим тешким последицама као вештак – сведок одбране у Хагу дао је и један од његових писаца Коста Михаиловић.

„Меморандум је интервентни документ, а не политички програм“, тврдио је Михаиловић пред већем британског судије Ричарда Меја.

„Намерно је писан оштријим језиком, како би пробудио српску политичку врхушку која није била свесна размера кризе у којој се налазила земља. Уопште није било предвиђено да Меморандум буде доступан јавности већ је намера аутора била да с њим упознају Председништво или Скупштину Србије. Документ је у фази израде неовлашћено објављен и искоришћен за нападе на САНУ. Меморандум је представљао само приказ и оцену стања и упозорење да се морају предузети мере. У њему се инсистира на политичкој и економској једнакости Србије и ништа више од тога“, сведочио је Михаиловић.

Тужилац Најс инсистирао је да је текст академика плански пуштен у медије, а Михаиловићевим тврдњама суротставио је један од његових ранијих текстова у коме је констатовао да је Меморандум „добро примљен у јавности“, да је његова „луцидна анализа и јасна порука имала снажан утицај на развој јавног мнења“, те је „штампан и умножаван и дељен около“.

Поступак против Милошевића, у коме је контроверзни документ САНУ нашао нову примену, није једини у коме су као докази и оправдања коришћени наводи из овог текста. Тезе о стварању „велике Србије“, мотивима за рат због угрожености српског народа и српској одговорности за распад Југославије коришћене су и у другим процесима. Хашко виђење грађанског рата у Хрватској и БиХ доминирало је у оптужницама и пресудама против Момчила Крајишника, Биљане Плавшић, приједорске и вуковарске групе, као и на суђењу генералу Станиславу Галићу, команданту сарајевско-романијског корпуса. Идентична тумачења и слични аргументи појавили су се и доста година касније, у предметима Радована Караџића и генерала Ратка Младића.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА МЕМОРАНДУМ

НОВИ ветар употребама и злоупотребама Меморандума САНУ донела је хрватска тужба против Србије за геноцид, поднета 1999. године Међународном суду правде у Хагу. Заступници Хрватске своју аргументацију очекивано су засновали на тврдњи да су власти у Београду, ЈНА и паравојне снаге под њиховом контролом у периоду од 1991. до 1995. године покушале да униште Хрвате на територијама Хрватске које су претходно биле предвиђене да постану део „велике Србије“. Британски правник Кир Стармер, у име тужилачке стране, корене „геноцидне намере“ вођства Србије пронашао је у Меморандуму САНУ који је назвао „исходиштем пута ка геноциду“.

„Меморандум је пројекат ‘велике Србије’ учинио политички легитимним. Доктрина српског експанзионизма створила је климу погодну за геноцид, у коме је прва фаза била медијска демонизација Хрвата у Србији“, образложио је хрватску тужбу Стармер, који је годинама водио британску Краљевску тужилачку службу.

Процес по овој тужби, и контратужби Србије, која је уследила, окончан је почетком прошле године. Обе представке Међународни суд правде је – одбио.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом