Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Основна теза Меморандума јесте да је конфедерализација, омогућена Уставом из 1974, довела до стварања одвојених републичких и покрајинских привреда и тржишта

Економска криза, дубока и свеприсутна, један је од главних показатеља неприлика у које је запала социјалистичка Југославија осамдесетих година. Грађани бивших република и данас се сећају несташица кафе, детерџената, принципа вожње „пар-непар“, бонова за гориво, трком за девизама у земљи и техничким уређајима у иностранству…

Положај привреде нашао се и у тексту Меморандума САНУ, на коме је група академика САНУ радила 1985. и 1986. године. Економски део овог, по много чему контроверзног документа најмање је био нападан и критикован, иако је по много чему одступао од званичне реторике представника власти. Он је готово у целини био дело економисте Косте Михаиловића, који ће у годинама које ће уследити бити један од најтврђих браниоца овог проскрибованог текста. Михаиловић и његове колеге тешку економску ситуацију објасниле су нелогичностима у функционисању државе и последицама које су произвеле. Они су, међутим, указали и на неравномеран развој република СФРЈ, као и заостајање Србије као последицу експлоататорског односа других република, посебно Словеније и Хрватске.

„Што време више одмиче, све је јасније да се излаз из кризе не може наћи без темељних промена у привредном и политичком систему“, наводе академици у меморандумском тексту.

Иако на први поглед, ове тезе, имајући у виду прилике и систем вредности СФРЈ, делују смело, чак јеретички, нису први пут изнете у Меморандуму. Оне су се чуле на неколико скупова одржаних у Српској академији наука и уметности, на којима су анализирани привредни, политички, демографски и други трендови у федерацији. У том смислу важна је 1983. година, када је за редовног члана САНУ изабран Коста Михаиловић, који ће најотвореније говорити о овој по много чему табу теми тадашње државе.

Једна од основних теза Меморандума јесте да је тиха конфедерализација омогућена Уставом из 1974. године довела до стварања одвојених и заокружених републичких и покрајинских привреда и тржишта. Прокламована децентрализација створила је дезинтеграцију својстава државе и економије. На све то, надовезало се и уситњавање предузећа у виду самосталних основних организација удруженог рада.

У Меморандуму САНУ критикује се привредни систем који „нема улогу да подржава привредни развој и уважава економске рационалности, већ да служи јачању политичког чиниоца“. Привреда је, по академицима САНУ, постала талац политике, која је „деценијама држала у стању зависности и подређености“.

Југословенска економија касних осамдесетих била је истински у лошем стању. Један од највећих проблема државе била је презадуженост. У годинама које ће уследити после Титове смрти дуг државе биће на максимуму, док ће њена способност да било шта врати бити на свом минимуму. Од шездесетих година јавни дуг се увећавао за око 17 одсто сваке године, да би 1991. он износио огромних 20 милијарди долара.

Између 1970. и 1980. убрзано расте трговински суфицит Југославије. Део разлике између огромног увоза и скромног извоза пребијан је дознакама гастарбајтера, које су достизале и две милијарде долара годишње. У то време ван матице је живело и радило више од милион грађана СФРЈ, а на врхунцу одлазака трбухом за крухом у иностранству је привређивало чак 20 одсто радне снаге.

Југословенска економија у целини зависила је од прилива страних средстава за које није постојало покриће у домаћој производњи. Држава се задуживала код страних банака, јер није располагала довољном количином девиза за куповину нафте, сировина и репроматеријала за домаћу индустрију. Посебан проблем који је доприносио лошем стању југословенске економије јесте пад продуктивности, који је враћање страних кредита чинио немогућом мисијом.

Почетком осамдесетих година пресушује прилив позајмљеног новца што државу доводи у предколапсно стање. Јер југословенска економија не само да није имала капацитет за враћање дугова, већ је и њено основно функционисање зависило од нових задуживања. Југословенски БДП после 1980. стагнира, а од 1986, када се појављује и Меморандум САНУ, почиње драстично да опада.

Размере кризе која ће у деценији пре распада Југославије добити свој пуни замах могле су се наслутити још почетком седамдесетих година. Примања су константно опадала, упркос упумпавању велике количине девиза. Инфлација је била двоцифрена, а неколико година пред Титову смрт достигла је и невероватних 40 одсто годишње. Упркос великом одливу радне снаге, стопа незапослености је почетком осамдесетих нарасла на 12 одсто. Само овај податак, сам по себи, био је поуздан знак да је рецесија увелико стигла.

Власт и стручна јавност били су свесни понора који се отвара под ногама посустале федерације, али се о размерама кризе ретко отворено говорило. Системски узорци кризе нису могли бити отклоњени низом државних мера, међу којима су уз највећу помпу најављени „Друштвени план републике“ из 1981, „Програм дугорочне стабилизације“ из 1983. и „Програм привредног развоја“ 1985. и други. Крах „мера стабилизације“ био је замаскиран увећањем страних кредита и повећањем економског исељавања становништва. Управо тих година држава се суочила са још једним проблемом, који ће до данас пратити све бивше републике – Југославију је од 1971. до 1981. године напустило чак 30.000 факултетских образованих младих људи.

У програму економске стабилизације, који је три година пре појаве Меморандума изашао као резултат рада Крајгерове комисије, признаје се да су Југославији неопходни крупни системски потези. Он је био реакција са највишег места на БДП од невероватних 0,6 одсто, немоћ у отплати страних кредита, инфлацију чија је стопа била око 50 процената, радикално смањење увоза, повећање незапослености…

Документ који је усвојио највиши орган државе, Председништво СФРЈ, предвиђало је реафирмацију заједничког тржишта и успостављање његовог нарушеног јединства, што је и једна од теза твораца Меморандума САНУ.

„Територијализација привреде, са све већим њеним затварањем у републичке границе директна су последица негирања тржишних законитости и пример једног антитржишног приступа које је узело маха средином седамдесетих“, наведено је у Програму стабилизације.

ММФ ТРАЖИ УСТАВНЕ ПРОМЕНЕ

Устројство државе наметнуло се као питање у преговорима Југославије и Међународног монетарног фонда. Делегација ММФ-а током 1985. и 1986. године била је на становишту да је реформа уставног система услов за опоравак привреде, како би Југославија могла да враћа своје дугове. Уз други стендбај аранжан затражено је да укидање права вета република на савезном нивоу, као и покрајина унутар Србије, буду обавезне мере пред реформу привреде и финансија. Ови потези требало је да убрзају реаговање државе на економске токове и омогуће неопходне подстицаје привреди. Исход је, под притиском ММФ, стигао тек 1987. године у виду амандмана на Устав из 1974. године. Догађаји који су уследили, међутим, показали су да је за било какву темељну реформу Југославије – постало прекасно.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Истина о Косову без академске учтивости

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом