Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Pukovnik Mekdauel je sredinom septembra izvestio da Nojbaher nudi saveznicima dogovor o kompletnoj predaji Nemaca
Pukovnik Mekdauel (drugi s leva) i
general Mihailović, krajem avgusta 1944.
Piše: NENAD JAKOVLjEVIĆ
General (Draža) Mihailović proglasio je mobilizaciju koja se uspešno sprovodi, i do 1. septembra 1944. imaće pod oružjem 100 hiljafa ljudi širom Jugoslavije. Ima još pola miliona mobilisanih koji nemaju oružje. Smatra da će nemačko povlačenje iz Grčke uskoro početi i da će tada lansirati opšti napad na njih s obzirom da se mogućnost represalija tada smanjuje.
Ovako je krajem avgusta 1944, neposredno po dolasku u Mihailovićev štab, izveštavao američki pukovnik dr Robert Mekdauel (na fotografiji gore, levo od generala Mihailovića), šef misije „Rendžer“. Na ovom mestu Srpske novine donose neke do sada neobjavljene Mekdauelove izveštaje, koji se čuvaju u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, u Fondu generala Donovana, šefa obaveštajne službe OSS (buduća CIA).
Mekdauel je potom upozorio da četnici neće moći uspešno da ometaju Nemce u povlačenju ukoliko sve snage budu angažovali da se suprotstave partizanskoj ofanzivi na Srbiju.
Mihailović – nastavlja Mekdauel – ne pokušava da koristi Amerikance protiv Engleza. Prema ovima drugima ne oseća neprijateljstvo i spreman je da im ponovo pruži ruku i oprosti ukoliko mu garantuju da neće silom uvoditi komunizam i dozvoliti posleratni ruski uticaj. Nacionalisti odbijaju Drinu kao granicu i žele da se uspostave granice buduće konfederacije tako da u njima bude podjednak broj manjina.
Mekdauel je javljao da su Nemci 26. avgusta 3.400 interniraca sa Banjice poslali u Nemačku. Od tog broja, 2.500 su bili Mihailovićevi sledbenici.
Istog dana je javio da partizani izbegavaju Nemce da bi napadali nacionaliste. Požega je napadnuta tek kada se nemački garnizon povukao iz grada. „Nacionalisti reaguju defanzivno na partizanski pokušaj da prodru u njihovu teritoriju. U tom pokretu, mnogi nemački garnizoni su ostali nenapadnuti“.
I kod Čačka i Užica front prema partizanima drže isključivo četnici, dok se Nemci izvlače iz borbenog dodira. Mekdauel (na fotografiji iznad, drugu zdesna, sa generalom Mihailovićem u Doboju oktobra 1944) napominje da nema govora o saradnji sa Nemcima pošto ovih na frontu i nema.
SAD ODBIJAJU MEŠANjE U SUKOB BROZ-MIHAILOVIĆ
Dan kasnije Mekdauel izveštava da su određeni bugarski oficiri posetili Mihailovića i tražili da im omogući nesmetano povlačenje ka svojim granicama, u skladu sa savezničkim naređenjem. Izgleda da Mihailović nije uspeo da isposluje predaju njihovog oružja, ali jeste imao koristi od cele situacije. U regionu Užice–Čačak Mihailović je razoružao oko 2.000 Bugara i zaplenio nešto artiljerije i automatskog oružja. Sve zvanične i nezvanične verzije događaja tvrde da nacionalisti barem delimično koriste silu da bi razoružali i oterali Bugare, ali da je moguće da postoji dogovor na višim nivoima da se oružje preda nakon simboličnog otpora.
Prema dokumentima OSS iz ovog perioda, u razgovoru sa Stojanom Pribićevićem Tito je potegao pitanje američke misije kod Mihailovića. Pobunio se jer ni Britanci ni Rusi nemaju misije kod njega, rekavši da su američki motivi mutni i da oni žele da u poslednji čas pruže političku podršku Mihailoviću.
Prvog septembra 1944. general Donovan u jednom memorandumu kaže da je ratna politika OSS i američke vojske zasnovana na odluci Stejt departmenta i Ruzvelta da se u Jugoslaviji ne mešaju u unutarnji sukob Tita i Mihailovića. Međutim, namirnice koje se šalju Britancima, a koje ovi prosleđuju Titu, predstavljaju činjenicu da se odstupa od takve politike, što znači de facto pružanje materijalne i političke podrške jednoj strani. „Sa druge strane, obavezali smo se da Mihailoviću nećemo slati misiju, i strogo sprovodimo politiku nedavanja materijalne pomoći iako je on značajno pomogao ratni cilj spasavanjem avijatičara“, pisao je Donovan.
Britanci su ponovo prigovorili zbog prisustva američkih oficira kod Mihailovića. Intervenisao je i Čerčil. Pisao je Ruzveltu, aludirajući na dogovor iz Teherana: „Mi se upinjemo da Titu damo podršku i, naravno, ako SAD podrže Mihailovića, nastaće kompletan haos. Nadao sam se da će stvari ići glatko, ali, ako nastavimo da podržavamo suprotne strane, napravićemo scenu za jedan fini građanski rat.“ Zatim je nastavio: „General Donovan je zastupao jak Mihailovićev lobi upravo kada smo ubedili kralja Petra da konačno raskine sa njim i kada su mnogi četnici prešli Titu. Jedina šansa da se sačuva kralj je jedinstvo premijera Šubašića i Tita“.
U međuvremenu, Herman Nojbaher (na fotografiji iznad), Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan, je preko svog izaslanika Šterkera kontaktirao misiju kod Mihailovića. Mekdauel je sa Šterkerom održao dva sastanka tokom septembra. Šterker je tražio da saveznici omoguće Nemcima neometano povlačenje do linije Save i Dunava. Nemci bi zauzvrat svoje jedinice upotrebili u zadržavanju Rusa. Šterker je predložio da Nemci sve nacionalne borce ujedine u borbi protiv boljševizma i stave pod svoju komandu. Nojbaher je verovao da Zapadni saveznici neće gledati blagonaklono na boljševizaciju Istočne Evrope i da bi taj predlog mogli da prihvate. Mekdauel je predlog odbio i preneo da jedino može pregovarati o predaji nemačkih jedinica na Balkanu (saveznicima).
ZAŠTO JE MEKDAUEL SMETAO TITU
Mekdauel je sredinom septembra, nakon drugog sastanka sa Šterkerom, izvestio da Nojbaher nudi saveznicima dogovor o kompletnoj predaji Nemaca. Nojbaher je u tom slučaju tražio potvrdu da će saveznici biti spremni da momentalno okupiraju Nemačku u trenutku predaje i preuzmu administrativne dužnosti. Mekdauel je izneo da je Nojbaher potpuno iskren u želji da izdejstvuje predaju i garantuje da će Nemci dozvoliti ulazak savezničkih trupa u Nemačku ukoliko nesovjetske snage budu držale pod kontrolom liniju Trst – Rijeka – Beograd. Međutim, dan kasnije, „nakon diskusije sa predstavnicima Stejt departmenta“, stiglo mu je naređenje da „ne preuzima inicijativu u vezi sa daljim pregovorima oko predaje Nemaca“.
U međuvremenu je došlo do promene savezničke politike u vezi sa predajom nemačkih snaga na Balkanu. Od tada nije bilo dozvoljeno savezničkim oficirima da budu uključeni u dalje pregovore sa Nemcima. Napravljena je razlika u postupanju u slučaju Jugoslavije i u slučaju ostalih balkanskih zemalja.
U slučaju Jugoslavije nova politika je “da se svi pregovori o predaji odlažu kako bi se omogućilo Titu da prihvati predaju neprijatelja unutar granica Jugoslavije“.
U slučaju ostalih zemalja, „Nemci moraju poslati ovlašćenu delegaciju za takve pregovore u saveznički štab“. U tom slučaju se primenjuje odredba o bezuslovnoj predaji svih neprijateljskih snaga.
Partizanima je posebno zasmetalo što je „Rendžer“ javljao o vezama nacista i Gestapoa sa komunistima. „Tito je imao svoje agente u nacističkim policijskim odeljenjima koji su denuncirali Mihailovićeve sledbenike. Tokom nemačko-sovjetskog pakta oni su služili Nemcima i Titu podjednako“.
Šterker je tokom razgovora sa Mekdauelom, dok je predlagao zajednički front protiv nadirućeg komunizma, otvoreno optužio oficire Gestapoa i SS da su „i dalje nastavili da održavaju veze sa komunistima“.
Vilson je uputio Donovanu pismo u kojem tvrdi da je Mekdauel dozvolio Mihailoviću da pravu svrhu i cilj misije potpuno izmeni u svojoj propagandi. I da su efekti propagande takvi da će naneti nemerljivu štetu savezničkim odnosima i njihovim odnosima sa Titom.
Istog dana Britanci su tvrdili da su uhvatili nemačku radio emisiju u kojoj se navodi da je Mekdauel „obećao Mihailoviću isporuku pomoći iz Lend-Liza“, apostrofirajući da je ovaj time prekoračio ovlašćenja. O tome se povela diskusija u Kazerti i Bariju. Ispostavilo se da je u pitanju bila „britanska podmetačina“.
Suprotno britanskim i komunističkim optužbama, Mekdauel nikada nije prekoračio ovlašćenja. Jedan od njegovih glavnih zadataka je „da koristi svaku priliku koja se ukaže i da sasluša i prenese sve ponude o predaji nemačkih ili satelitskih snaga na svom području.“
Harold Mekmilan, za koga se ne može reći da je imalo bio sklon Mihailoviću, tvrdio je da su „Titovi fanovi Meklin (Ficroj, na fotografiji iznad sa Titom 1944. godine), Filip Brod i vajsmaršal Eliot epizodi sa Nojbaherom pripisivali podle i nečasne motive. Ja sam siguran da kod simpatičnog pukovnika nema ničeg misterioznog i opasnog.“ Meklin je otišao tako daleko da je sugerisao da Mekdauel nije baš „pri čistoj svesti“.
Objavljeno u „Srpskim novinama“ u Čikagu, br. 689, decembar 2015.
Izvor: Novi Standard
Vezane vijesti:
Posle četiri decenije zabrane: američka knjiga o Draži
One Response
Sva istina je slijedeća: Tito i partizani su bili proruski, a Draža i njegova vojska su bili proamerički. I svi sukobi su bili na relaciji ko će da vlada Balkanom Rusi preko Tita ili USA preko Draže. Na Jalti je dogovoreno da se Draža eliminiše i sve prepusti Titu. I sada je uzaludno kukumavčiti i plakati nad Dražom i nad četnicima, jer je USA odlučila u dogovoru sa Rusima tako.