Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Како је у Србији одбијена предаја Немаца 1944.

Датум објаве: понедељак, 25 децембра, 2017
Величина слова: A- A+

Пуковник Mекдауел је средином септембра известио да Нојбахер нуди савезницима договор о комплетној предаји Немаца

Пропали планови за брзу предају Немаца: Пуковник Мекдауел (други с лева) и генерал Михаиловић, крајем августа 1944.
Пропали планови за брзу предају Немаца: 
Пуковник Мекдауел (други с лева) и
генерал Михаиловић, крајем августа 1944.

Пише: НЕНАД ЈАКОВЉЕВИЋ

Генерал (Дража) Михаиловић прогласио је мобилизацију која се успешно спроводи, и до 1. септембра 1944. имаће под оружјем 100 хиљафа људи широм Југославије. Има још пола милиона мобилисаних који немају оружје. Сматра да ће немачко повлачење из Грчке ускоро почети и да ће тада лансирати општи напад на њих с обзиром да се могућност репресалија тада смањује.

Овако је крајем августа 1944, непосредно по доласку у Михаиловићев штаб, извештавао амерички пуковник др Роберт Мекдауел (на фотографији горе, лево од генерала Михаиловића), шеф мисије „Ренџер“. На овом месту Српске новине доносе неке до сада необјављене Мекдауелове извештаје, који се чувају у Националном архиву у Вашингтону, у Фонду генерала Донована, шефа обавештајне службе OSS (будућа CIA).

Мекдауел је потом упозорио да четници неће моћи успешно да ометају Немце у повлачењу уколико све снаге буду ангажовали да се супротставе партизанској офанзиви на Србију.

Михаиловић – наставља Мекдауел – не покушава да користи Американце против Енглеза. Према овима другима не осећа непријатељство и спреман је да им поново пружи руку и опрости уколико му гарантују да неће силом уводити комунизам и дозволити послератни руски утицај. Националисти одбијају Дрину као границу и желе да се успоставе границе будуће конфедерације тако да у њима буде подједнак број мањина.

Мекдауел је јављао да су Немци 26. августа 3.400 интернираца са Бањице послали у Немачку. Од тог броја, 2.500 су били Михаиловићеви следбеници.

Истог дана је јавио да партизани избегавају Немце да би нападали националисте. Пожега је нападнута тек када се немачки гарнизон повукао из града. „Националисти реагују дефанзивно на партизански покушај да продру у њихову територију. У том покрету, многи немачки гарнизони су остали ненападнути“.

Draza_Mekdaue_01

И код Чачка и Ужица фронт према партизанима држе искључиво четници, док се Немци извлаче из борбеног додира. Мекдауел (на фотографији изнад, другу здесна, са генералом Михаиловићем у Добоју октобра 1944) напомиње да нема говора о сарадњи са Немцима пошто ових на фронту и нема.

САД ОДБИЈАЈУ МЕШАЊЕ У СУКОБ БРОЗ-МИХАИЛОВИЋ
Дан касније Мекдауел извештава да су одређени бугарски официри посетили Михаиловића и тражили да им омогући несметано повлачење ка својим границама, у складу са савезничким наређењем. Изгледа да Михаиловић није успео да испослује предају њиховог оружја, али јесте имао користи од целе ситуације. У региону Ужице–Чачак Михаиловић је разоружао око 2.000 Бугара и запленио нешто артиљерије и аутоматског оружја. Све званичне и незваничне верзије догађаја тврде да националисти барем делимично користе силу да би разоружали и отерали Бугаре, али да је могуће да постоји договор на вишим нивоима да се оружје преда након симболичног отпора.

Према документима OSS из овог периода, у разговору са Стојаном Прибићевићем Тито је потегао питање америчке мисије код Михаиловића. Побунио се јер ни Британци ни Руси немају мисије код њега, рекавши да су амерички мотиви мутни и да они желе да у последњи час пруже политичку подршку Михаиловићу.

Првог септембра 1944. генерал Донован у једном меморандуму каже да је ратна политика OSS и америчке војске заснована на одлуци Стејт департмента и Рузвелта да се у Југославији не мешају у унутарњи сукоб Тита и Михаиловића. Међутим, намирнице које се шаљу Британцима, а које ови прослеђују Титу, представљају чињеницу да се одступа од такве политике, што значи de facto пружање материјалне и политичке подршке једној страни. „Са друге стране, обавезали смо се да Михаиловићу нећемо слати мисију, и строго спроводимо политику недавања материјалне помоћи иако је он значајно помогао ратни циљ спасавањем авијатичара“, писао је Донован.

Британци су поново приговорили због присуства америчких официра код Михаиловића. Интервенисао је и Черчил. Писао је Рузвелту, алудирајући на договор из Техерана: „Ми се упињемо да Титу дамо подршку и, наравно, ако САД подрже Михаиловића, настаће комплетан хаос. Надао сам се да ће ствари ићи глатко, али, ако наставимо да подржавамо супротне стране, направићемо сцену за један фини грађански рат.“ Затим је наставио: „Генерал Донован је заступао јак Михаиловићев лоби управо када смо убедили краља Петра да коначно раскине са њим и када су многи четници прешли Титу. Једина шанса да се сачува краљ је јединство премијера Шубашића и Тита“.

Herman_Nojbaher

У међувремену, Херман Нојбахер (на фотографији изнад), Хитлеров специјални изасланик за Балкан, је преко свог изасланика Штеркера контактирао мисију код Михаиловића. Мекдауел је са Штеркером одржао два састанка током септембра. Штеркер је тражио да савезници омогуће Немцима неометано повлачење до линије Саве и Дунава. Немци би заузврат своје јединице употребили у задржавању Руса. Штеркер је предложио да Немци све националне борце уједине у борби против бољшевизма и ставе под своју команду. Нојбахер је веровао да Западни савезници неће гледати благонаклоно на бољшевизацију Источне Европе и да би тај предлог могли да прихвате. Мекдауел је предлог одбио и пренео да једино може преговарати о предаји немачких јединица на Балкану (савезницима).

ЗАШТО ЈЕ МЕКДАУЕЛ СМЕТАО ТИТУ
Mекдауел је средином септембра, након другог састанка са Штеркером, известио да Нојбахер нуди савезницима договор о комплетној предаји Немаца. Нојбахер је у том случају тражио потврду да ће савезници бити спремни да моментално окупирају Немачку у тренутку предаје и преузму административне дужности. Мекдауел је изнео да је Нојбахер потпуно искрен у жељи да издејствује предају и гарантује да ће Немци дозволити улазак савезничких трупа у Немачку уколико несовјетске снаге буду држале под контролом линију Трст – Ријека – Београд. Међутим, дан касније, „након дискусије са представницима Стејт департмента“, стигло му је наређење да „не преузима иницијативу у вези са даљим преговорима око предаје Немаца“.

У међувремену је дошло до промене савезничке политике у вези са предајом немачких снага на Балкану. Од тада није било дозвољено савезничким официрима да буду укључени у даље преговоре са Немцима. Направљена је разлика у поступању у случају Југославије и у случају осталих балканских земаља.

У случају Југославије нова политика је “да се сви преговори о предаји одлажу како би се омогућило Титу да прихвати предају непријатеља унутар граница Југославије“.

У случају осталих земаља, „Немци морају послати овлашћену делегацију за такве преговоре у савезнички штаб“. У том случају се примењује одредба о безусловној предаји свих непријатељских снага.

Партизанима је посебно засметало што је „Ренџер“ јављао о везама нациста и Гестапоа са комунистима. „Тито је имао своје агенте у нацистичким полицијским одељењима који су денунцирали Михаиловићеве следбенике. Током немачко-совјетског пакта они су служили Немцима и Титу подједнако“.

Штеркер је током разговора са Мекдауелом, док је предлагао заједнички фронт против надирућег комунизма, отворено оптужио официре Гестапоа и СС да су „и даље наставили да одржавају везе са комунистима“.

Вилсон је упутио Доновану писмо у којем тврди да је Мекдауел дозволио Михаиловићу да праву сврху и циљ мисије потпуно измени у својој пропаганди. И да су ефекти пропаганде такви да ће нанети немерљиву штету савезничким односима и њиховим односима са Титом.

Истог дана Британци су тврдили да су ухватили немачку радио емисију у којој се наводи да је Мекдауел „обећао Михаиловићу испоруку помоћи из Ленд-Лиза“, апострофирајући да је овај тиме прекорачио овлашћења. О томе се повела дискусија у Казерти и Барију. Испоставило се да је у питању била „британска подметачина“.

Супротно британским и комунистичким оптужбама, Мекдауел никада није прекорачио овлашћења. Један од његових главних задатака је „да користи сваку прилику која се укаже и да саслуша и пренесе све понуде о предаји немачких или сателитских снага на свом подручју.“

Ficroj_Meklejn_i_Tito

Харолд Мекмилан, за кога се не може рећи да је имало био склон Михаиловићу, тврдио је да су „Титови фанови Меклин (Фицрој, на фотографији изнад са Титом 1944. године), Филип Брод и вајсмаршал Елиот епизоди са Нојбахером приписивали подле и нечасне мотиве. Ја сам сигуран да код симпатичног пуковника нема ничег мистериозног и опасног.“ Меклин је отишао тако далеко да је сугерисао да Мекдауел није баш „при чистој свести“.

Објављено у „Српским новинама“ у Чикагу, бр. 689, децембар 2015.

Извор: Нови Стандард

 

Везане вијести:

После четири деценије забране: америчка књига о Дражи

Тајна шифроване депеше

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Како је у Србији одбијена предаја Немаца 1944.“

Партизан каже:

Сва истина је слиједећа: Тито и партизани су били проруски, а Дража и његова војска су били проамерички. И сви сукоби су били на релацији ко ће да влада Балканом Руси преко Тита или УСА преко Драже. На Јалти је договорено да се Дража елиминише и све препусти Титу. И сада је узалудно кукумавчити и плакати над Дражом и над четницима, јер је УСА одлучила у договору са Русима тако.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top