Двапут их враћали са губилишта

Поточани су jедно од риjетких села у ливањскоj котлини, настањених мjешовитим становништвом, у коjему усташе због нечег ниjесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових кориjена. Ипак, страхови коjе jе неjач из овог села преживjела готово да су равни смрти.

О голготи коjу jе преживjело педесет и пет становника овог села казуjе Благоjе Јагодић, тада jеданаестогодишњи дjечак:

„Краjем седмога мjесеца четрес прве, одрасли и за рад способни мушкарци из Поточана затекли су се на планини, jедно сат и по ода од села. Било вриjеме косидбе, па ваљало уграбити за лиjепиjе дана и приjе светаца.

Једно jутро, ето сеоскога кнеза Јака Михаљице, званог Јакић. Иде кроз село и наређуjе женама да иђу за мушкарце у планину. Вели, мораjу се jавити властима и заклиње се тако он не jебо Прокопље, ништа им се догодити неће.

Жене се крсте због те његове клетве и просто се љуте што збори тако грдне риjечи кад свак зна да мушкарци из овога села никоме грке риjечи ниjесу проговорили и немаjу се рашта боjати никакве власти.

Повjеровале жене Јакићу и неко брже оде у планину да jави и понесе поруку мушкарцима.

Било некако око четири сата поподне. Ја чувам овце испод гаjа Шушњара подно села, кад ето нашиjе мушкараца. Иду у три групе и пред њима кнез Јако Михаљица. Видим, међу њима и моj отац Јаков.

Дознао сам послиjе: чим су добили поруку они сишли из планине, баталили и косидбу и пластидбу. Кнез им казао таква jе и таква ствар, мора се ићи властима ради неке евиденциjе и сигурног пописа. И њима се Јакић заклео да иг нико мрко неће погледати, али му они казали да без њега неће у Ливно, да мора и он пред њима…

Догнам jа пред ноћ овце кући. Само што се смркло, ето усташа, углавном нашиjе комшиjа, заредише од куће до куће да изгоне и воде нас у кућу мога рођака Цвиjе Јагодића. Догнаше све од бабе и старца до новорођенчета и остаде jедино моjа тетка по оцу Милица Јагодић, коjа jе била парализована.

Негдjе око десет сати, дигоше нас из куће. Веле: иђете у Србиjу преко Шуjице и савjетуjу да не носимо много ствари, само што jе наjвредниjе и наjнужниjе, jер ће нас, рекоше, тамо сачекати све што нам треба за живот.

Изведоше нас пред кућу. Са некаквиjе пластова ту пред кућом поскидаше жицу коjом jе сиjено било опасано. Везуjу млађе жене и дjевоjке, све по двиjе заjедно, руку за руку…

Одмичемо споро. Ем ноћ и тмуша, ем старци и дjеца немоћна. Доведоше нас до мjеста званог Пржине испод Долића кошара. Била ту у близини jедна jама, мало подаље jош jедна дубља и опасниjа, али нико jош и не помишља да би нам се какво зло могло десити.

— Сjеди! — командуjе неко од ониjе коjи се питаjу. Ми jедва и дочекасмо jер нас умор савладао.

Усташе се мало измакле у страну и нешто се договараjу, дуго и жучно, али никако не можемо разабрати шта jе узрок (тек послиjе смо дознали да се никако ниjесу могли погодити ко ће први да почне и окрвави руке нашом крвљу).

— Иђете натраг кућама па ћете ић власти у Ливно да она одреди како ћете у Србиjу — рекоше нам у неко доба и приприjетише да се не смиjемо удаљавати од куће. Послиjе нас ипак вратише у Цвиjину кућу и тек пред зору нас пустише да иђемо своjим кућама, али уз строгу и поjачану пратњу.

У расвит нас потjераше у Ливно. Не везуjу нас. Повели и наша два коња те натоварили неколико неjаке дjеце. И поново нас спроводе углавном наше комшиjе, тек гдjекоjи наоружан пушком, а углавном кољем.

У Ливну нас стрпаше у данашњу школу ученика у привреди. Тада то била основна школа коjу су усташе претвориле у казамат из коjега се обично нико ниjе враћао жив кући.

Улазимо у башчу школе са jужне стране, а усташа, jедан под оружjем, стоjи на стражи и пита:

— За бога jеднога, куд ћете таj толики народ?

— Ма ко тебе пита какви су ти опанци на ногама и шта jе тебе брига куд ће ко — иду у цркву — одбруси му неко од нашиjе спроводника.

Уведоше нас у приземље и стрпаше у jедну учионицу. Наши мушкарци су, то смо послиjе дознали, у том часу били у некоj од учионица на спрату, али иг ниjесмо видjели. Онда уђе неколико усташа, одмjерише нас с врата и пробраше Перу, Душка, Данила и Митра Јагодића. Потjераше иг одником у jедну канцелариjу, логорнику званом Самсарић. Не затраjаше, па иг одагнаше уз степенице на спрат.

Онда се повратише к нама те поведоше старога Перу Јагодића, а за њим мене и рођака ми Бранка. Веле: ови могу ићи у Србиjу на присилан рад.

— За бога jеднога, шта ћете од дjеце грешне, куд иг водите — завапи одjедном Јако Периша, jедан од ониjе коjи су нас догнали.

–  Какав њиов рад, то су чобанчад од оваца — брани Јако искрено мене и Бранка.

Не питаjу га много. Воде и нас за Пером у Самсарићеву канцелариjу. У канцелариjи затекосмо неколико усташа како Пери премећу шарпељ. Узеше му прибор за пушење, чакмек, нађоше и ону jедну биjелу педесетодинарку, и одведоше и њега на спрат.

Јако Периша ушао за нама код Самсарића и упорно понавља да смо дjеца и да од нас нема никакве ваjде.

— Нека, нека, велики су они, могу они на присилни рад — збори Самсарић и мjерка нас од главе до пете.

Онда пита колико нам jе година. Ја казуjем да ми jе тек десет — маjка ме научила да мало слажем. Рече тако и Бранко. Самсарић нас jош неко вриjеме мjерка ћутећи и не обраћа пажњу на Јака Перишу коjи непрекидно моли и доказуjе како смо ми чобанчад коjа никоме ништа ниjесу дужна.

Самсарић одjедном дрекну:

— Марш напоље!

Ја и Бранко заглависмо на врата, а за нама и Јако, задовољан што нас jе одбранио.

Не потраjа, ето jеднога усташе и збори:

— Народе, сад иђете своjим кућама и радите како сте и радили. Мушки су вам отишли на присилни рад у Србиjу и намате се шта бринути, они ће вам писати чим се тамо снађу и смjесте…

Око подне тако поново стигосмо кућама. Оне коjе су биле по средини села све опљачкане и благо одагнато. Ми тетку Милицу затекосмо пред кућом. Извукла се, кукавица, некако и казуjе како су се двоjица повраћали да jе дотуку па jедан рекао:

— Ма, jеби jоj матер српску, видиш да jе богаљ, не може нам утећи. Остави ђубре па ћемо jе послиjе убити и заваљати у ђубре…

Би тако неколико дана, кад ето опет Јака Михаљице, кнеза. Вели да jе дошло наређење да се морамо покрстити и примити вjеру католичку ако мислимо живjети са Рватима.

Аjде к врагу, зулуму карара ниjе, нема нам друге но како сила нареди. Кнез одређуjе да младе жене и дjевоjке иђу на Горицу, фратру Срећку Перићу, а стариjи и дjеца код школе на вjеронауку.

Фратар изнио из наше цркве црквене књиге и чита редом да провjери ко ниjе приступио. Онда наређуjе да сви саставимо три прста, онако како се православни крсте, да пљунемо на та три прста и потаремо ногом. То jе знак да смо погазили своjу вjеру а примили католичку.

Е, послиjе тога смо морали радити на сваки наш светац, а светковати католичке. Једино се моjа стрина Мара, Васиница звана, ниjе покрстила и моjа садашња свастика Цвита Јагодић, кћи Митра, ето jе и сад живе у Аранђеловцу.

Би тако за неколико. Наступи талиjанска власт и управа. Опазисмо ми да се усташе више не питаjу и да им Талиjани злодjела не фермаjу. Но, свеjедно, кнез Јако сваке суботе и недjеље, свакога свеца католичкога, наређуjе да се иђе к миси.

Моjа ти се маjка Мара, Јаковчуша jе звало, jеднога дана окуражи па са Јањом Радан, званом Митровица (послиjе моjом таштом), сакупи пуну торбу jаjа па у Ливно право томе главноме талиjанскоме старjешини. Нађи тумача те преко њега кажи: таква jе и таква ствар, народ на силу гоне у туђу вjеру.

Командант они час кажи да то не може бит, да се мора поштивати свачиjа вjера.

Прва субота ето поново кнеза да гони к миси, а моjа ти га маjка дочека:

— Марш, псето jедно, нећеш више како си научио. Одсjекли сте нам главе па сад бисте са ногама да тамбурате како ви оћете. Е нема више. Била jа код команданта у Ливну и он казао да тако више не може…

Тако jе коначно престало покрштавање.

А од мушкараца се никад нико не врати. За десет дана или више су нас лагали да су jош у школи, да се чека превоз, а жене jадне све спремаj таjин и шаљи у школу. Тамо се крвници гостили све док се jедног дана некако не дозна да од њих више нема ни трага ни гласа, да су и они завршили у Прологу…

*   *   *

          По сjећању Благоjа Јагодића, у Поточанима jе почетком Другог свjетског рата живjело четрнаест српских породица – тринаест Јагодића и jедна породица Милосава – са преко седамдесеторо чељади. Усташе су краjем jула 1941. побиле двадесет и два зрела мушкарца – осамнаест у Прологу и четворицу на Боровоj глави између Ливна и Шуjице. Сем Митра, Јакова, Ника, Пера и Јова Јагодића коjи су били нешто стариjи (од педесет до шездесет пет година), сви остали су били млади људи – ниjедан ниjе преступио четрдесету.

          – Сада у Поточанима нема ува српскога – вели Благоjе Јагодић, коjи jе међу посљедњима1993.године заувиjек окренуо леђа Ливну и одселио у Аранђеловац. – Нема много ни Хрвата, и они се разбjежали као са уклетог мjеста и ено сад, сем четрнаест наших имања, jош око двадесет хрватских стоjе пуста и зарастаjу у коров и шипражjе.

          Ја сам живио  доље у граду, имао сам стан поред те сад озлоглашене школе „Иван Горан Ковачић“, мучилишта Срба, али сам сваки дан излазио у село – тамо ми живjела сестра, покоjна Боса. Држао сам и пчеле, добар уљаник сам имао па се и са тим занимао…

          Благоjева сестра Боса била наjстариjа од дjеце, све их подигла и извела на пут а она остала на родитељском огњишту. Ниjе jоj било суђено да се уда и нађе своj дом и срећу, а у своjе доба се, кажу спомињала и по доброти и по љепоти, пjесме момци о њоj пjевали – „ какве очи, каве косе, Јаковљеве Босе…“

          – Ниjе хтjела из Поточана  ни кад jе запуцало  деведесет друге – сjећа се њен брат Благоjе. – Некако у љето, било се већ увелико заратило, jа сву фамилиjу већ био отпратио у Аранђеловац и сам се jош виjао по Ливну због стана и то мало ствари, кад ето к мени  Стипе, шура мога комшиjе и доброга приjатеља из Поточана, Хрвата Ника Михаљевића: поручили ти, вели, да идеш по Босу и спашаваш jе, шталу су jоj већ запалили, изгореле jоj и козе у њоj, а она ноћива око куће у страху да и кућу не запале.  Одем jа по Босу, закључам  кућу и бацим кључ у грање – запамтио сам, тако jе урадила и моjа маjка кад су нас четрдесет прве повели на губилиште – то неки знак да кућа ниjе заувиjек  затворена…

Благоjе Јагодић изнад опустjелих Поточана

          Благоjевоj маjци се нада остварила, а њему као  ни свим  осталим   Србима избjеглим приjе петнаестак година из Ливањског краjа, по свему судећи, остала jе jош само празна нада:

          – Кад сам се послиjе седам-осам година први пут вратио у Поточане затекао сам само  опаљену зидину од куће. Нико Михаљевић и његова добра Зорка држали моjе имање, косили и користили, али се увиjек старали да то поштено и плате, иако ниjесам тражио. Затекох само  двадесетак нечиjих кошница пчела. Ја сам моjе, чим се заратило, поклонио приjатељу Ибрахиму Камберу, а неко послиjе донио  и на то мjесто поставио своjе. Питам Ника чиjе су пчеле. Каза ми: Хрвата Зорана Суше, Ивановог сина, чуо да су мени пчеле ту фино радиле, па питао Ника да донесе своjе и он му дозволио. Нико му онда jави телефоном да сам дошао и ето га  он брзо дође.  Фини човjек, електроинжињер, београдаски ђак, има фину породицу и сав се посветио њоj и пчелама…

          Благоjе Јагодић не само што jе Зорану Суши послиjе продао кућиште и имање на коjему он сад гради  фабричицу  за прераду меда и производа на бази меда, него су постали и истински приjатељи…

Пчеле их сприjатељиле: уљаник ЗОРАНА СУШЕ на доскорашњем имању БЛАГОЈА ЈАГОДИЋА у Поточанима

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци