„Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja“, – Dušan Jerković
Svetozar Vukmanović Tempo (Podgor, kod Cetinja 1912 – Reževići, kod Petrovca 2000), diplomirao je prava u Beogradu, u Srbiji. Po narodnosti je Crnogorac ( Vidi: Redakcioni odbor, Ko je ko u Jugoslaviji, Beograd 1957, str. 786). Njegov otac je bio pristalica tzv. „zelenaša“. Vukmanović je imao brata Luku, sveštenika, koji je bio pristalica monarhije. Luku su komunisti uhapsili u Sloveniji i streljali 1945. godine. Svetozar nije ni prstom mrdnuo da spasi uhapšenog brata, jer se držao komunističkog klasnog načela: ubij bližnjeg svoga! Član SKOJ-a od 1933, a član KPJ od 1935. godine.
Takođe, bio je član CK KPJ od 1940. godine. Kao poznati predratni komunista bečko-berlinski marksista baljezgar, bio je u više mahova hapšen i osuđivan za vreme studija na Beogradskom univerzitetu zbog antidržavne aktivnosti. Vodio je između ostalih konspiratora, grupu mlađih studenata i subverzivnih komunističkih simpatizera, koji su izvikivali poznate komunističke i antidržavne fraze i parole:
– Dole sa krvavom srbijanskom monarhijom!
– Dole veliko-srpska vojno-fašistička diktatura!
– Dole veliko-srpska politika nacionalnog ugnjetavanja!
– Živela borba rashodovanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju!
– Dole hegemonističko- imperijalistička politika krvave vladavine veliko-srpskog fašizma!
– Živele radničke i seljačke sovjetske vlade u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Kosovu, Crnoj Gori, Bosni i Vojvodini!
Vukmanović je prisustvovao na komunističkom istorijskom sastanku 4. jula 1941. godine u Beogradu, u vili Vladislava Ribnikara, kojeg je organizovao Pokrajinski Komitet KPJ za Srbiju po naredbi Kominterne, da se pokrene prva etapa „buržoasko-demokratske“ revolucije u Srbiji. Na sastanku su bili prisutni Josip Broz „Tito“, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar, Milovan Đilas i Sreten Žujović. Posle toga, Vukmanović je za vreme izvođenja i pokretanja Brozove velikohrvatske, intermarijumske, fabijanske i bundističko-boljševičke “buržoasko-demokratske“ revolucije u Srbiji 1941. godine, koja je bila samo nagli prelaz u proletersku, bio ovlašćen od strane Josipa Broza „Tita“ da pokrene točak revolucije u Bosni i Hercegovini i da radi na širenju komunističkih partijskih ćelija.
Takođe, posle toga, po naređenju Staljina, a u saglasnosti sa Brozom odlazi u Makedoniju radi povezivanja NOP Jugoslavije sa NOP Bugarske, Grčke i Albanije, da bi se stvorio Balkanski štab, koji bi bio pod komandom velikohrvatskog „maršala“ Josipa Broza Tita. Ovim je Staljin hteo da u toku 1943 i 1944. godine spreči zauzimanje Grčke od strane anglo-američkih trupa. U ovom poduhvatu Vukmanovića je aktivno pomagao i dr Blagoje Nešković, politički sekretar Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju.
I ako su Vukmanovićevi planovi i namere propali u Bosni i Hercegovini 1941. godine, pokazalo se da je to bilo privremeno. Dolazak Brozovih proleterskih brigada, koje su pobegle iz Srbije i Crne Gore u Bosnu i Hercegovinu krajem 1941. godine, donele su nove pokolje, stradanja i ideološke podele obezglavljenom, poniženom, okupiranom, obespravljenom našem nesrećnom srbskom narodu. Ovo potvrđuju između ostalih i publicisti Dragan Marković i Slobodan Bosiljčić u knjizi koju su objavili pod naslovom „Delegat Vrhovnog štaba“, gde između ostalog, stoji:
„Iznenada, 24. decembra, oko 8 časova uveče, u Rogaticu su stigli Tito i Vrhovni štab. Došli su Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Moša Pijade i Ivo Lola Ribar. Obrve su im bile bele od inja. Pratio ih je dobro naoružani Kragujevački bataljon Prve proleterske brigade, koja je tri dana ranije formirana u Rudom. Bosancima je sada bilo jasno zašto im je Vrhovni komandant još za vreme razgovora u Užicu tražio da mu obezbede neko mesto u Bosni za smeštaj Centralnog komiteta i Štaba.
Čim su se sreli u Rogatici, Tempo se, sav uzbuđen od radosti, obratio Vrhovnom komandantu:
– Druže Tito, spasili ste nas od rasula!
– Kako to od rasula?
– Da, upravo ste nas spasili – nastavio je Tempo detaljno objašnjavajući situaciju u ovom delu Bosne.
Tito se onda, hrabreći ih, nasmešio i rekao Kardelju i Rankoviću:
– Vidite, dobrim smo putem stigli!…“ (Vidi: Dragan Marković i Slobodan Bosiljčić, Delegat Vrhovnog štaba, Beograd, 1968, str. 77).
Veoma je važno napomenuti da se Vukmanović slobodno kretao u svojstvu Brozovog specijalnog delegata Vrhovnog štaba na području tzv. Nezavisne Države Hrvatske i Nedićeve Srbije sa lažnim ispravama, sa objavom i kartom za povlaštenu vožnju na željeznici, koje su izdavale hrvatske i gde god je bilo potrebno potvrđivale i nemačke vlasti, a na području Nedićeve Srbije i srbske i nemačke vlasti. Vukmanović se jedno vreme u toku 1942. godine nalazio na Brozom specijalnom zadatku u Sarajevu, a zatim i Zagrebu.
U Pavelićevom Zagrebu, u kojem su vođeni pregovori između nemačkih nacional-socijalista, hrvatskih ustaša i Brozovih komunista-trockista o zajedničkoj saradnji da se uništi i i razbije srbski nacionalni pokret Draže Mihailovića i da se slomi kičma srbskom narodu, nalazio se pored Popovića, Đilasa i Velebita, na specijalnom zadatku i Ivo Lola Ribar u svojstvu specijalnog izaslanika i delegata CK i Vrhovnog štaba (Vidi: Jozo Petričević, Ivo Lola Ribar, Zagreb, 1964, str. 119-131).
Vukmanovićev slučaj je važan i interesantan, jer dokazuje i potkrepljuje istorisku istinu, da je nesumnjivo postojala dobro organizovana i kamuflirana saradnja između lažnog „maršala“ Josipa Broza „Tita“ i poglavnika Ante Pavelića, kao i sa izvesnim nemačkim nacional-socijalističkim predstavnicima u Zagrebu.
Dušan Buković
Izvor: VIDOVDAN