Душан Буковић: Случај Светозара Вукмановића „Темпа“

„Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“, – Душан Јерковић

Светозар  Вукмановић  Темпо (Подгор, код Цетиња 1912 – Режевићи, код Петровца 2000), дипломирао  је  права  у Београду, у Србији. По народности је  Црногорац  ( Види: Редакциони одбор,  Ко је ко у Југославији,  Београд 1957, стр. 786). Његов отац је био присталица тзв. „зеленаша“.  Вукмановић је имао брата Луку, свештеника, који је био присталица монархије.  Луку су комунисти ухапсили у Словенији и стрељали 1945. године. Светозар није  ни прстом мрднуо да спаси ухапшеног брата, јер се држао комунистичког  класног  начела:  убиј ближњег свога! Члан СКОЈ-а од 1933, а члан КПЈ од 1935.  године.

Такође, био је  члан ЦК КПЈ од 1940.  године. Као познати предратни  комуниста бечко-берлински марксиста баљезгар, био је  у више махова хапшен и осуђиван  за време студија на Београдском универзитету због антидржавне активности. Водио је између осталих конспиратора,  групу млађих студената   и  субверзивних  комунистичких симпатизера, који су извикивали познате комунистичке и  антидржавне фразе и пароле:
– Доле са крвавом србијанском монархијом!

– Доле велико-српска војно-фашистичка диктатура!
– Доле велико-српска политика националног угњетавања!
– Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
– Доле хегемонистичко- империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
– Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!

Вукмановић  је  присуствовао  на  комунистичком историјском састанку  4.  јула 1941.  године у Београду,  у вили Владислава Рибникара,  којег је организовао  Покрајински Комитет КПЈ за Србију по наредби Коминтерне,  да се покрене прва етапа „буржоаско-демократске“ револуције у Србији.  На састанку су били присутни  Јосип Броз  „Тито“,  Александар  Ранковић, Иван  Милутиновић,  Иво Лола Рибар,  Милован Ђилас и Сретен Жујовић. После тога,  Вукмановић је за време извођења и покретања Брозове великохрватске, интермаријумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке    “буржоаско-демократске“  револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у  пролетерску,  био овлашћен од стране Јосипа Броза  „Тита“   да  покрене точак револуције у Босни и Херцеговини и да ради на ширењу комунистичких партијских ћелија.

Такође, после тога,  по наређењу Стаљина,  а у сагласности са Брозом одлази у Македонију ради повезивања НОП Југославије са НОП Бугарске,  Грчке и Албаније,  да би се створио  Балкански штаб, који  би  био под командом великохрватског  „маршала“  Јосипа Броза Тита. Овим  је  Стаљин  хтео да у току 1943  и 1944.  године  спречи  заузимање Грчке од стране англо-америчких трупа. У овом подухвату Вукмановића је активно помагао и  др Благоје Нешковић,    политички секретар Покрајинског  Комитета  КПЈ за Србију.

И ако су Вукмановићеви  планови и намере пропали у Босни и Херцеговини  1941. године, показало се да је то било привремено. Долазак  Брозових  пролетерских  бригада,  које су побегле  из  Србије и  Црне Горе  у  Босну и Херцеговину  крајем 1941. године,  донеле су нове покоље,  страдања   и  идеолошке  поделе обезглављеном, пониженом, окупираном,  обесправљеном  нашем  несрећном србском народу.  Ово потврђују  између осталих и публицисти Драган Марковић и Слободан Босиљчић  у књизи коју су објавили под насловом  „Делегат Врховног штаба“, где између осталог, стоји:

„Изненада,  24.  децембра,  око 8 часова увече, у  Рогатицу су стигли Тито и Врховни штаб. Дошли су Едвард Кардељ, Александар Ранковић,  Моша Пијаде и Иво Лола Рибар. Обрве су им биле беле од иња.  Пратио их је добро наоружани Крагујевачки батаљон Прве пролетерске бригаде,  која  је три  дана раније формирана у Рудом.  Босанцима је сада било јасно зашто им  је Врховни командант још за време разговора у Ужицу тражио да му обезбеде неко место у Босни за смештај Централног комитета и Штаба.

Чим су се срели у Рогатици,  Темпо се,  сав узбуђен од радости,  обратио Врховном команданту:

–           Друже Тито,  спасили сте нас од расула!

–          Како то од расула?

–          Да, управо сте нас спасили – наставио је Темпо детаљно објашњавајући ситуацију у овом делу Босне.

Тито се онда, храбрећи их,  насмешио и рекао Кардељу и Ранковићу:

–          Видите,  добрим смо путем стигли!…“  (Види: Драган Марковић и Слободан Босиљчић, Делегат  Врховног штаба, Београд, 1968, стр. 77).

Веома је важно напоменути да се Вукмановић  слободно кретао у својству  Брозовог специјалног делегата Врховног штаба на подручју тзв.  Независне Државе Хрватске  и  Недићеве Србије са лажним исправама, са објавом и картом за повлаштену  вожњу на жељезници, које су  издавале хрватске и где год је било потребно потврђивале и немачке власти, а на подручју Недићеве  Србије и србске и немачке власти. Вукмановић се једно време  у току 1942. године  налазио на Брозом специјалном  задатку  у Сарајеву, а затим и Загребу.

У  Павелићевом  Загребу, у којем су вођени  преговори између немачких  национал-социјалиста,  хрватских усташа и Брозових комуниста-троцкиста о заједничкој сарадњи да се уништи и и разбије србски национални покрет Драже Михаиловића  и  да се сломи кичма србском народу,   налазио  се поред   Поповића, Ђиласа  и  Велебита,   на  специјалном задатку и Иво Лола Рибар у својству  специјалног изасланика и делегата ЦК  и  Врховног штаба  (Види: Јозо  Петричевић, Иво Лола Рибар, Загреб, 1964, стр. 119-131).

Вукмановићев случај је важан и интересантан, јер доказује и поткрепљује историску истину,  да је несумњиво постојала  добро организована и камуфлирана  сарадња између  лажног  „маршала“  Јосипа Броза „Тита“  и  поглавника  Анте Павелића, као и са извесним немачким  национал-социјалистичким  представницима у Загребу.

Душан Буковић

Извор: ВИДОВДАН