Druga faza revolucije

U Francuskoj se broj vansudskih likvidacija procenjuje na oko 10.000 lica. Srbija, kao zemlja izraženih protivrečnosti, nije bila imuna na revanšizam i revolucionarni teror. Među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori sud poštedeo

VANINSTITUCIONALNI oblici represije ili takozvana divlja čišćenja optuženih za saradnju sa okupatorom, uz nezaobilazne elemente političke i lične osvete, nisu bili retka pojava u posleratnoj Evropi. Ovaj fenomen je naročito bio izražen na teritorijama karakterističnim po masovnoj kolaboraciji u toku rata i društvenoj polarizaciji, ali nisu bez značaja ni faktori mentaliteta i političke kulture. U Francuskoj se broj vansudskih likvidacija procenjuje na blizu 10.000, od toga je oko 2.400 ubijeno pre iskrcavanja, 5.000 u vreme iskrcavanja i tek oko 1.600 lica neposredno po oslobođenju. Posle oslobođenja bilo je ukupno oko 3.000 smrtnih kazni od čega 1.600 vansudskih (pretežno u partizanskom uporištu Midiju).

SUDOVI su do februara 1945. izrekli oko 2.853 smrtne kazne, ali je od njih svega 767 izvršeno, a vojni sudovi su doneli još 757 smrtnih kazni. U Belgiji je takođe „etos odmazde“ bio jak, pa je do avgusta 1945. godine 2.117 lica osuđeno na smrt, ali je kazna izvršena „samo“ u 242 slučaja. U Italiji su antifašisti bili nešto manje žustri, iako se zvanična brojka od 1.732 lica „ubijena i nestala“ smatra suviše niskom. Takođe, hiljade Italijana su stradale u foibama (kraške jame) u pograničnom području od jugoslovenskih komunističkih vlasti kao žrtve čistki koje su, osim idološko-klasno, bile i nacionalno motivisane.

U SLUČAJU narodnih demokratija, pored političkih i ličnih motiva, teror je imao izraženu ideološko-revolucionarnu boju. Komunisti su ga instrumentalizovali u svrhu eliminacije protivnika revolucije i stabilizovanja nove vlasti. U Poljskoj, gde je kolaboracija bila zaista slaba, ipak je oko 2.000 ljudi osuđeno od takozvanih podzemnih sudova još tokom rata, ali su potom na hiljade pripadnika Armije Krajove (AK) i sami postali meta Crvene armije i specijalnih jedinica SMERŠ, kao špijuni i kolaboracionisti. Čehoslovačka je bila uglavnom pošteđena ovakvih pojava, dok su se u Mađarskoj i Rumuniji odvijale sporadično. Međutim, veću violentnost izgleda da su ispoljili bugarski komunisti. Procene su da je između 18.000 i 40.000 ljudi palo kao žrtva ovakvog čišćenja do leta 1945, uglavnom lokalnih uglednika, gradonačelnika, učitelja, sveštenika, trgovaca i drugih. Pored ovog, hiljade su uposlene u radnim logorima širom Bugarske.

JUGOSLAVIJA, a posebno Srbija, kao zemlja izraženih društvenih, političkih i nacionalnih protivrečnosti, masovne kolaboracije ali i snažnog pokreta otpora nije bila imuna na revanšizam, osvete i eksploziju revolucionarnog terora u prvim poratnim godinama. Još tokom oslobodilačkog rata vlast je konstituisana na sovjetskom principu (od stvaranja prvih NOO 1941). Međutim, usled preporuka iz Moskve i realpolitičkog taktiziranja, partija je svoje revolucionarne namere stavila u drugi plan. Tako je ono što je najpre bilo partijska direktiva s proleća 1942, u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, a kasnije označeno kao leva skretanja, u stvari, odgovaralo boljševičkom shvatanju revolucije o eliminaciji klasnog neprijatelja. Usled nerealnih procena posledica Hitlerovog neuspeha pred Moskvom i u očekivanju Crvene armije na Dunavu, došlo je već tada do pojave elemenata klasne revolucije, konfiskacije imovine pa i likvidacije nekoliko stotina kulaka i neprijatelja revolucije sahranjenih u takozvanim pasjim grobljima. Otuđenje masa od revolucije na ovoj teritoriji, kao i ocene Moskve o preuranjenosti ovih postupaka, uticali su da se od toga odustane.

LIKVIDACIJE BEZ ODLUKE SUDA

INSTRUMENTALIZACIJA antifašističke borbe ogledala se u prvim godinama oslobođenja Srbije kroz kažnjavanje ratnih zločinaca i kolaboracionista. Revolucionarna pravda u Srbiji, kao i svim zemljama narodne demokratije, patila je od sličnih manjkavosti – široko definisana kolaboracija, neodmerenost kazne, zavisnost sudstva od izvršnih vlasti i drugo. U prvim danima posle oslobođenja, kažnjavanje optuženih za kolaboraciju bilo je potpuno u rukama Ozne i vojnih organa. Vojni sudovi su sudili optuženima sve do leta 1945. godine. Tih prvih meseci samo delom čišćenja upravljali su sudovi, dok je većina optuženih likvidirana bez odluke suda ili na brzinu izrežiranim procesima koji su se često završavali osudom na smrt.

POSLE pobede fašizma, ulaskom Crvene armije i revolucionarnih snaga u Srbiju u jesen 1944. otvarala se mogućnost da se i na njenoj teritoriji pređe na drugu fazu revolucije – slamanje socijalno-političke strukture i uspostavljanje revolucionarne vlasti. Proces nametanja komunizma u Jugoslaviji tekao je, kao i u Istočnoj Evropi, etapno, najpre prikriveno u skladu sa realnim faktorima unutrašnje i spoljne politike pod firmom narodne demokratije, a potom sve eksplicitnije. Usvajanjem revolucionarnog puta KPJ je preuzela model koji je pretpostavljao upotrebu sile i nasilja kako u osvajanju tako i održanju na vlasti. Pritom, prema Lenjinovoj političkoj filozofiji, sve težnje nacionalne, socijalne a u ovom slučaju i antifašističke, samo su puki instrument revolucije koja teži sveobuhvatnom društvenom preobražaju kao krajnjem cilju.

RADIKALNI antifašizam imao je žrtve i u zemljama Zapadne Evrope (Francuska) i posledica je niza društvenih faktora. Ratni uslovi i psihologija, velike žrtve u ratu, zanesenost, bes i osveta pobednika samo su doprineli da uz nasleđene antropološke, kulturne i političke faktore dođe do terora. U zemljama sa paralelnom socijalističkom revolucijom represija nad optuženim za kolaboraciju se javila i kao sredstvo sistematskog obračuna sa političkim i klasnim neprijateljem koji je stajao na putu revolucije, a ne kao ekscesna situacija, da bi se potom uspostavila pravna država (kao u Francuskoj). Bes, mržnja, osveta bili su važni elementi ovih događanja ali ne i odlučujući. Suština je bila u sprovođenju planova skovanih u vrhu partije i vojske.

POTVRDU o postojanju revolucionarnog nasilja po oslobođenju Srbije i Beograda nalazimo i kod vodećih aktera revolucije. Vladimir Dedijer navodi Titovo pismo P. Dapčeviću od 16. oktobra 1944: „Pošalji mi hitno preko B. Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika“. U tom smislu interesantna je polemika između Milovana Đilasa i Vladimira Dedijera oko uloge u pomenutim događanjima. Đilas potvrđuje da je bilo vansudskih progona: „Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo.“ Međutim, Đilas odriče da su on i Ranković bili tvrda ruka kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito pitajući se i o najsitnijim pitanjima: … a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi nekad stroga, nekad blaga…

Piše: Dr Srđan Cvetković

Sutra: Revolucionarni teror u Beogradu

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (1)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (3)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (4)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (5)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (6)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (7)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (8)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (9)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (10)