Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Друга фаза револуције

Датум објаве: четвртак, 19 новембра, 2015
Величина слова: A- A+

У Француској се број вансудских ликвидација процењује на око 10.000 лица. Србија, као земља изражених противречности, није била имуна на реваншизам и револуционарни терор. Међу убијенима било је и оних које би и најгори суд поштедео

Народ поздравља црвеноармејце на Теразијама
Народ поздравља црвеноармејце на Теразијама

ВАНИНСТИТУЦИОНАЛНИ облици репресије или такозвана дивља чишћења оптужених за сарадњу са окупатором, уз незаобилазне елементе политичке и личне освете, нису били ретка појава у послератној Европи. Овај феномен је нарочито био изражен на територијама карактеристичним по масовној колаборацији у току рата и друштвеној поларизацији, али нису без значаја ни фактори менталитета и политичке културе. У Француској се број вансудских ликвидација процењује на близу 10.000, од тога је око 2.400 убијено пре искрцавања, 5.000 у време искрцавања и тек око 1.600 лица непосредно по ослобођењу. После ослобођења било је укупно око 3.000 смртних казни од чега 1.600 вансудских (претежно у партизанском упоришту Мидију).

СУДОВИ су до фебруара 1945. изрекли око 2.853 смртне казне, али је од њих свега 767 извршено, а војни судови су донели још 757 смртних казни. У Белгији је такође “етос одмазде” био јак, па је до августа 1945. године 2.117 лица осуђено на смрт, али је казна извршена “само” у 242 случаја. У Италији су антифашисти били нешто мање жустри, иако се званична бројка од 1.732 лица “убијена и нестала” сматра сувише ниском. Такође, хиљаде Италијана су страдале у фоибама (крашке јаме) у пограничном подручју од југословенских комунистичких власти као жртве чистки које су, осим идолошко-класно, биле и национално мотивисане.

У СЛУЧАЈУ народних демократија, поред политичких и личних мотива, терор је имао изражену идеолошко-револуционарну боју. Комунисти су га инструментализовали у сврху елиминације противника револуције и стабилизовања нове власти. У Пољској, где је колаборација била заиста слаба, ипак је око 2.000 људи осуђено од такозваних подземних судова још током рата, али су потом на хиљаде припадника Армије Крајове (АК) и сами постали мета Црвене армије и специјалних јединица СМЕРШ, као шпијуни и колаборационисти. Чехословачка је била углавном поштеђена оваквих појава, док су се у Мађарској и Румунији одвијале спорадично. Међутим, већу виолентност изгледа да су испољили бугарски комунисти. Процене су да је између 18.000 и 40.000 људи пало као жртва оваквог чишћења до лета 1945, углавном локалних угледника, градоначелника, учитеља, свештеника, трговаца и других. Поред овог, хиљаде су упослене у радним логорима широм Бугарске.

ЈУГОСЛАВИЈА, а посебно Србија, као земља изражених друштвених, политичких и националних противречности, масовне колаборације али и снажног покрета отпора није била имуна на реваншизам, освете и експлозију револуционарног терора у првим поратним годинама. Још током ослободилачког рата власт је конституисана на совјетском принципу (од стварања првих НОО 1941). Међутим, услед препорука из Москве и реалполитичког тактизирања, партија је своје револуционарне намере ставила у други план. Тако је оно што је најпре било партијска директива с пролећа 1942, у источној Херцеговини и Црној Гори, а касније означено као лева скретања, у ствари, одговарало бољшевичком схватању револуције о елиминацији класног непријатеља. Услед нереалних процена последица Хитлеровог неуспеха пред Москвом и у очекивању Црвене армије на Дунаву, дошло је већ тада до појаве елемената класне револуције, конфискације имовине па и ликвидације неколико стотина кулака и непријатеља револуције сахрањених у такозваним пасјим гробљима. Отуђење маса од револуције на овој територији, као и оцене Москве о преурањености ових поступака, утицали су да се од тога одустане.

ЛИКВИДАЦИЈЕ БЕЗ ОДЛУКЕ СУДА

ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА антифашистичке борбе огледала се у првим годинама ослобођења Србије кроз кажњавање ратних злочинаца и колаборациониста. Револуционарна правда у Србији, као и свим земљама народне демократије, патила је од сличних мањкавости – широко дефинисана колаборација, неодмереност казне, зависност судства од извршних власти и друго. У првим данима после ослобођења, кажњавање оптужених за колаборацију било је потпуно у рукама Озне и војних органа. Војни судови су судили оптуженима све до лета 1945. године. Тих првих месеци само делом чишћења управљали су судови, док је већина оптужених ликвидирана без одлуке суда или на брзину изрежираним процесима који су се често завршавали осудом на смрт.

ПОСЛЕ победе фашизма, уласком Црвене армије и револуционарних снага у Србију у јесен 1944. отварала се могућност да се и на њеној територији пређе на другу фазу револуције – сламање социјално-политичке структуре и успостављање револуционарне власти. Процес наметања комунизма у Југославији текао је, као и у Источној Европи, етапно, најпре прикривено у складу са реалним факторима унутрашње и спољне политике под фирмом народне демократије, а потом све експлицитније. Усвајањем револуционарног пута КПЈ је преузела модел који је претпостављао употребу силе и насиља како у освајању тако и одржању на власти. Притом, према Лењиновој политичкој филозофији, све тежње националне, социјалне а у овом случају и антифашистичке, само су пуки инструмент револуције која тежи свеобухватном друштвеном преображају као крајњем циљу.

РАДИКАЛНИ антифашизам имао је жртве и у земљама Западне Европе (Француска) и последица је низа друштвених фактора. Ратни услови и психологија, велике жртве у рату, занесеност, бес и освета победника само су допринели да уз наслеђене антрополошке, културне и политичке факторе дође до терора. У земљама са паралелном социјалистичком револуцијом репресија над оптуженим за колаборацију се јавила и као средство систематског обрачуна са политичким и класним непријатељем који је стајао на путу револуције, а не као ексцесна ситуација, да би се потом успоставила правна држава (као у Француској). Бес, мржња, освета били су важни елементи ових догађања али не и одлучујући. Суштина је била у спровођењу планова скованих у врху партије и војске.

ПОТВРДУ о постојању револуционарног насиља по ослобођењу Србије и Београда налазимо и код водећих актера револуције. Владимир Дедијер наводи Титово писмо П. Дапчевићу од 16. октобра 1944: “Пошаљи ми хитно преко Б. Цркве за Вршац једну од најбољих јаких бригада, евентуално Крајишку. Потребно ми је да очистим Вршац од швапских становника”. У том смислу интересантна је полемика између Милована Ђиласа и Владимира Дедијера око улоге у поменутим догађањима. Ђилас потврђује да је било вансудских прогона: “Још пре нашег уласка у Београд ми смо установили критеријуме по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијани на лицу места. Ово је већ било објављено иако се већина следбеника Љотића и Недића повлачила са Немцима. Засигурно међу убијенима било је и оних које би и најгори и најнеправеднији суд поштедео.” Међутим, Ђилас одриче да су он и Ранковић били тврда рука како то тврди Дедијер, већ да је све конце вукао Тито питајући се и о најситнијим питањима: … а Ранковић је био само продужена рука Титова, по потреби некад строга, некад блага…

Пише: Др Срђан Цветковић

Сутра: Револуционарни терор у Београду

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top