Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Драгослав Бокан: СЕНКЕ НЕЗАБОРАВЉЕНИХ ПРЕДАКА

Датум објаве: уторак, 12 новембра, 2019
Величина слова: A- A+


Мили моји! Најдражи и најближи, а, опет, тако бескрајно далеки ПРЕЦИ наши! Колико сте мука претрпели, колико бола поднели, колико страхота преживели, да бисмо ја и моја деца (и деца моје деце и вашег потомства) постојали! 

Не знам ваш лик, чак ни од оних прошловековних, али осећам неописиву љубав и блискост са вама, више мојима од свих мојих. 
Татина мајка, лепа Софија је умрла на порођају у книнској болници, давне 1934. године, заједно са бебом, када је њен и мој Илија имао само годину дана. И сахрањена је негде на самом крају гробља на коме нисам никада био, нити ћи икада крочити на њега.

Гроба ионако, одавно још, нема…

Мамин ђед Душан је кренуо за сином, Ђуром, када су њега и све мушкарце тог несрећног банијског села покупили наоружани Хрвати из суседних места. Његов предратни пријатељ, а сада усташа, хтео је да га сачува (а одведе у смрт све остале, Душанове најближе рођаке), па га је снажно ударио кундаком пушке у главу и онесвестио га…

Али је деда моје мајке Милка, а мој прадеда, не часећи часа одмах кренуо за осталим мученицима чим је дошао свести. Окрвављене главе отетурао је за њима, прашњавим путем према Суњи, не остављајући свог сина, а мог ђеда, његовој трагичној  судбини… Последњи пут га је моја прабаба Стоја (у црнини од кад је памтим па до смрти) видела, са гањка наше куће, док је добровољно одлазио у смрт, пешке, вијугавим путем по коме је капала његова крв. Није могао да остави свог јединца да пати и умре сам, без њега…

И никада се није вратио из јасеновачких даљина, из најстрашнијег града мртвих који се уопште може замислити.

 Моја бака Марија, млађа сестра мог покојног ђеда Ђуре, вечно младог новомученика, била је уз мене током најранијих дана детињства, уносећи радост и сигурност у мој живот. Она ме је, скоро бебу, научила да читам и пишем, разигравајући моју машту и јачајући ми самопоуздање на самом почетку дечаштва. И довела новинаре загребачке “Арене” да ме сниме и напишу понешто о “чуду од детета”, изданку посечене лозе мојих Деветака из у рату опустеле Мале Градусе…

И колико их је још било, оваквих, заштитнички постављених између нас, њихових младунаца, и спољног света препуног зла, смрти и страдања? Колико их је, разних, живело за нас а не за себе, те своје голготске, крајишке животе пуне мука и одрицања, а због останка у предачкој вери, светосавској? Колико њих је исплакало (док је било суза) све оне сеобе, смрти и жалости, све те узастопне бебеће сахране и нестанке ко-зна-где-погинулих стубова куће, тих кршних, плећатих домаћина што се никада нису вратили из војних похода и туђих ратова? 

Колико уздаха, одрицања, несанице, брига, молитви (Богу и Богородици, Светом Николи и Светом Георгију, свим српским и другим хришћанским светитељима), колико патњи и километара посмртне црнине што је постала народна ношња и једино одело наших бака, прабака… тих младих удовица из свих страдалничких векова српске историје?…

Никада нећемо сазнати, ја никада нећу сазнати шта су све доживели и преживели они без којих нас не би било. 

Не знамо њихова имена и судбине, ликове и начине смрти, не постоје више никакви трагови њиховог постојања осим нас, наше крви, душе, чежњи и карактера.  
Ми смо њихов овоземаљски наставак и продужетак, њихов понос и њихова срамота, њихов испуњени или неиспуњени сан о достојном и часном потомству, вредном њихове жртве и свега што су због нас трпели и претрпели у својим (вековима далеким, заборавом прекривеним) животима. 

Често мислим НА СВЕ ЊИХ, данас безимене, а тако стварне и увек присутне у нашим судбинама. И увек сам, од најранијих дана, имао осећај да ме гледају и навијају за мене, да деле са мном моје успехе и падове, да саосећају и састрадавају све оно што је од мог живота одавно још направило роман. И то осећање ме је охрабривало и терало да будем бољи него што бих иначе био, да нисам имао и осећао ЊИХ уз себе, никад сам ни остављен. 

И као што је мој прађед Душан кренуо за колоном смрти у којој је, везан и изранављен, корачао мој ђед Ђуро, тако и СВИ ОНИ, моји добри и племенити преци, корачају и мојим животним стазама; иду за мном, пратећи ме верно и заштитнички. Моји чувари и сапутници из свих преживљених времена и одавно довршених живота, моји најмилији и најближи! 

Шта ли су певали, како се облачили, чему се надали, од чега највише страховали, с каквим осећањем и како све умирали, не знам и нећу ни сазнати. Као што не могу да погледом помилујем њихова лица, нити да их загрлим, онако по лички и банијски, нашки снажно и срдачно. Јер они постоје у нама паралелном свету вечносне истовремености прошлости, садашњости и будућности, вртоглаво измешаних у мистичку календарску плетеницу, без “краја” и “почетка”…  

Њих више нема, сем кроз наше очи, наше руке и слух. Нашим корацима и они корачају, нашим се осећањима радују и тугују, нашој деци на незнане начине крче пут кроз шикару невидљивих опасности и непријатеља из поднебесја. Нашим животима продужавају ону меру времена њима додељену и одавно још (ко зна кад) потрошену. 

Ми смо њихово све, потврђени или поништени смисао њихових мученичких живота уоквирених нама данас несхватљивим одрицањима и трпљењима. 

Из будућности нашег постојања они коначно губе или добијају све своје давно започете битке. Ми их (несвесно, али конкретно) рушимо или уздижемо, испуњавамо тугом или поносом због онога што у нама и кроз нас виде. 

Њима, знаним и ненаним, свим тим безименим и као у магли скривеним истокрвним и најрођенијим сродницима, прецима нашег (и, не мање, њиховог) још нерођеног потомства – посвећујем ове захвалне ретке и ноћну молитву. Уз најускренију молбу да нам опросте што их нисмо боље одбранили и представили у нашим често недостојним и тако олако трошеним животима. 

Молитвама наших светих предака, Господе Боже наш, спаси нас и сачувај!

P. S. Увек сам се чудио нашим унутрашњим непријатељима и издајницима отаџбинских светиња и завета, како се не уплаше и не застиде својих предака, како не разумеју своје дужности и обавезе добијене рођењем! Сви они, да их не набрајам (има их превише), издали су и обесмислили све оно што им је претходило, све оно вековима улагано у њих. То је додатни грех и неизбрисива мрља у овим бестидним скрнављењима сопственог рода и порекла. Никакав “успех”, добитак или тренутна корист не могу да надокнаде овакав застрашујући губитак и дубоки пад у паклени бездан ка коме тако безумно, незаустављиво јуре и хрле. Каква је то туга и срамота за оне што су за њих, овакве живели и жртвовали се?! Каква породична и наша општа, заједничка трагедија!

Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top