Dragoslav Bokan: SENKE NEZABORAVLjENIH PREDAKA

Mili moji! Najdraži i najbliži, a, opet, tako beskrajno daleki PRECI naši! Koliko ste muka pretrpeli, koliko bola podneli, koliko strahota preživeli, da bismo ja i moja deca (i deca moje dece i vašeg potomstva) postojali! 

Ne znam vaš lik, čak ni od onih prošlovekovnih, ali osećam neopisivu ljubav i bliskost sa vama, više mojima od svih mojih. 
Tatina majka, lepa Sofija je umrla na porođaju u kninskoj bolnici, davne 1934. godine, zajedno sa bebom, kada je njen i moj Ilija imao samo godinu dana. I sahranjena je negde na samom kraju groblja na kome nisam nikada bio, niti ći ikada kročiti na njega.

Groba ionako, odavno još, nema…

Mamin đed Dušan je krenuo za sinom, Đurom, kada su njega i sve muškarce tog nesrećnog banijskog sela pokupili naoružani Hrvati iz susednih mesta. Njegov predratni prijatelj, a sada ustaša, hteo je da ga sačuva (a odvede u smrt sve ostale, Dušanove najbliže rođake), pa ga je snažno udario kundakom puške u glavu i onesvestio ga…

Ali je deda moje majke Milka, a moj pradeda, ne časeći časa odmah krenuo za ostalim mučenicima čim je došao svesti. Okrvavljene glave oteturao je za njima, prašnjavim putem prema Sunji, ne ostavljajući svog sina, a mog đeda, njegovoj tragičnoj  sudbini… Poslednji put ga je moja prababa Stoja (u crnini od kad je pamtim pa do smrti) videla, sa ganjka naše kuće, dok je dobrovoljno odlazio u smrt, peške, vijugavim putem po kome je kapala njegova krv. Nije mogao da ostavi svog jedinca da pati i umre sam, bez njega…

I nikada se nije vratio iz jasenovačkih daljina, iz najstrašnijeg grada mrtvih koji se uopšte može zamisliti.

 Moja baka Marija, mlađa sestra mog pokojnog đeda Đure, večno mladog novomučenika, bila je uz mene tokom najranijih dana detinjstva, unoseći radost i sigurnost u moj život. Ona me je, skoro bebu, naučila da čitam i pišem, razigravajući moju maštu i jačajući mi samopouzdanje na samom početku dečaštva. I dovela novinare zagrebačke „Arene“ da me snime i napišu ponešto o „čudu od deteta“, izdanku posečene loze mojih Devetaka iz u ratu opustele Male Graduse…

I koliko ih je još bilo, ovakvih, zaštitnički postavljenih između nas, njihovih mladunaca, i spoljnog sveta prepunog zla, smrti i stradanja? Koliko ih je, raznih, živelo za nas a ne za sebe, te svoje golgotske, krajiške živote pune muka i odricanja, a zbog ostanka u predačkoj veri, svetosavskoj? Koliko njih je isplakalo (dok je bilo suza) sve one seobe, smrti i žalosti, sve te uzastopne bebeće sahrane i nestanke ko-zna-gde-poginulih stubova kuće, tih kršnih, plećatih domaćina što se nikada nisu vratili iz vojnih pohoda i tuđih ratova? 

Koliko uzdaha, odricanja, nesanice, briga, molitvi (Bogu i Bogorodici, Svetom Nikoli i Svetom Georgiju, svim srpskim i drugim hrišćanskim svetiteljima), koliko patnji i kilometara posmrtne crnine što je postala narodna nošnja i jedino odelo naših baka, prabaka… tih mladih udovica iz svih stradalničkih vekova srpske istorije?…

Nikada nećemo saznati, ja nikada neću saznati šta su sve doživeli i preživeli oni bez kojih nas ne bi bilo. 

Ne znamo njihova imena i sudbine, likove i načine smrti, ne postoje više nikakvi tragovi njihovog postojanja osim nas, naše krvi, duše, čežnji i karaktera.  
Mi smo njihov ovozemaljski nastavak i produžetak, njihov ponos i njihova sramota, njihov ispunjeni ili neispunjeni san o dostojnom i časnom potomstvu, vrednom njihove žrtve i svega što su zbog nas trpeli i pretrpeli u svojim (vekovima dalekim, zaboravom prekrivenim) životima. 

Često mislim NA SVE NjIH, danas bezimene, a tako stvarne i uvek prisutne u našim sudbinama. I uvek sam, od najranijih dana, imao osećaj da me gledaju i navijaju za mene, da dele sa mnom moje uspehe i padove, da saosećaju i sastradavaju sve ono što je od mog života odavno još napravilo roman. I to osećanje me je ohrabrivalo i teralo da budem bolji nego što bih inače bio, da nisam imao i osećao NjIH uz sebe, nikad sam ni ostavljen. 

I kao što je moj prađed Dušan krenuo za kolonom smrti u kojoj je, vezan i izranavljen, koračao moj đed Đuro, tako i SVI ONI, moji dobri i plemeniti preci, koračaju i mojim životnim stazama; idu za mnom, prateći me verno i zaštitnički. Moji čuvari i saputnici iz svih preživljenih vremena i odavno dovršenih života, moji najmiliji i najbliži! 

Šta li su pevali, kako se oblačili, čemu se nadali, od čega najviše strahovali, s kakvim osećanjem i kako sve umirali, ne znam i neću ni saznati. Kao što ne mogu da pogledom pomilujem njihova lica, niti da ih zagrlim, onako po lički i banijski, naški snažno i srdačno. Jer oni postoje u nama paralelnom svetu večnosne istovremenosti prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, vrtoglavo izmešanih u mističku kalendarsku pletenicu, bez „kraja“ i „početka“…  

Njih više nema, sem kroz naše oči, naše ruke i sluh. Našim koracima i oni koračaju, našim se osećanjima raduju i tuguju, našoj deci na neznane načine krče put kroz šikaru nevidljivih opasnosti i neprijatelja iz podnebesja. Našim životima produžavaju onu meru vremena njima dodeljenu i odavno još (ko zna kad) potrošenu. 

Mi smo njihovo sve, potvrđeni ili poništeni smisao njihovih mučeničkih života uokvirenih nama danas neshvatljivim odricanjima i trpljenjima. 

Iz budućnosti našeg postojanja oni konačno gube ili dobijaju sve svoje davno započete bitke. Mi ih (nesvesno, ali konkretno) rušimo ili uzdižemo, ispunjavamo tugom ili ponosom zbog onoga što u nama i kroz nas vide. 

Njima, znanim i nenanim, svim tim bezimenim i kao u magli skrivenim istokrvnim i najrođenijim srodnicima, precima našeg (i, ne manje, njihovog) još nerođenog potomstva – posvećujem ove zahvalne retke i noćnu molitvu. Uz najuskreniju molbu da nam oproste što ih nismo bolje odbranili i predstavili u našim često nedostojnim i tako olako trošenim životima. 

Molitvama naših svetih predaka, Gospode Bože naš, spasi nas i sačuvaj!

P. S. Uvek sam se čudio našim unutrašnjim neprijateljima i izdajnicima otadžbinskih svetinja i zaveta, kako se ne uplaše i ne zastide svojih predaka, kako ne razumeju svoje dužnosti i obaveze dobijene rođenjem! Svi oni, da ih ne nabrajam (ima ih previše), izdali su i obesmislili sve ono što im je prethodilo, sve ono vekovima ulagano u njih. To je dodatni greh i neizbrisiva mrlja u ovim bestidnim skrnavljenjima sopstvenog roda i porekla. Nikakav „uspeh“, dobitak ili trenutna korist ne mogu da nadoknade ovakav zastrašujući gubitak i duboki pad u pakleni bezdan ka kome tako bezumno, nezaustavljivo jure i hrle. Kakva je to tuga i sramota za one što su za njih, ovakve živeli i žrtvovali se?! Kakva porodična i naša opšta, zajednička tragedija!

Izvor: Fejsbuk stranica Dragoslava Bokana