Dragoslav Bokan: MORAMO DA PRIZNAMO ZLOČINE…

Da, mi, Srbi, moramo konačno i zauvek DA PRIZNAMO ZLOČINE POČINjENE NAD NAMA, kako u Drugom svetskom ratu, tako i pre i posle toga – od hrvatsko-ustaške, šiptarsko-arnautske, muslimansko-bošnjačke, bugarske, nemačke, mađarske, italijanske, partizansko-komunističke ruke.

Dakle, možemo da prihvatimo deo matrice drugosrbijanskih izroda, njima nasuprot – da zaista trebamo i moramo da ”priznamo zločine” o kojima sramno malo znamo i kao da nas i nešto nije previše briga. Da priznamo sebi sve te bezbrojne i jezive zločine (razmera GENOCIDA) počinjene nad nevinim srpskim civilima, a u paklenom cilju našeg isterivanja, preveravanja, obezboženja, rasrbljavanja i totalnog uništenja sa aktuelne i one istorijske mape.

Tek ako sebi dopustimo da spoznamo ŠTA nam se zaista dogodilo, moći ćemo da – u ovom razbuđujućem kontekstu – pogledamo, pravo u oči, i u naše, pojedinačne i kolektivne grehe (pre svega prema sebi samima, a onda i prema drugima).
To je jedini redosled koji ima smisla i moralno opravdanje.
Sve drugo i drugačije je samo propagandna klopka i, ko zna koje po redu, zavođenje Srba za Goleš planinu.

Zato što pre, olovku u ruke, potrebnu hrabrost suočavanja sa najstrašnijim prizorima pred našim uzdrhtalim srcem, gorku i toplu suzu pod oko i onda napred, u postepeno razumevanje i zakasnelo ali i dalje važno prihvatanje svega onog što nam se dogodilo, a što smo skrivali i od sebe i od drugih (iz najrazličitijih razloga).

Pa, posle toga – u ćutanje i molitvu, pred ikone i svete mošti u hramu. Sa zavetnim obećanjem da nikada nećemo ostaviti i prepustiti ove nevine žrtve (a posebno pobijenu Srpčad) njihovoj tužnoj i apsolutno užasnoj, normalnom umu nezamislivoj  sudbini!

Tako ćemo zaslužiti i, dao Bog, ponovo dobiti šansu novog početka naše borbe, ovog puta iz jedine uporišne tačke koja nas može odvesti u neophodnu katarzu i kolektivno, saborno proživljavanje našeg krvnog i krvavog nasleđa.

Bez toga nismo zaslužili ni da nas pominju potomci, ni da se za nas mole preci.
Bez toga smo i mi saučesnici u zločinima naših najvećih, okrutnih i neumoljivih neprijatelja.

P. S.
Pitam se: koga li je gledalo ovo detešce dok je, sa grčem na licu, čekalo šta će mu uraditi taj čika sa foto-aparatom u kući strave i užasa, gde je ovo slikano?

Prerano ostareli dečak u svom zavičaju pretvorenom u ogromni konc-logor sigurne smrti, već odvojen od majke, oca, braće i sestara, a i od čak i one najmanje šanse da ipak nekako odživi to svoje već upropašteno detinjstvo…
Slava mučeniku! I pokoj mu duši, tom srpskom bosonogom heroju bez osmeha na licu…

On sada, izvan svoje smrti konkretne sudbini što ga je zadesila pre toliko godina,  gleda pravo u nas, U TEBE, očekujući da ne prećutimo sve što je on konkretno i u bolu i strahu morao da proživi u tom ustaško-hrvatskom paklu na zemlji.

Ostao je večno DETEŠCE, a, opet, stariji od svih nas i nemoćan da nam drugačije, sem užasnutim pogledom, ispriča šta je sve pre toga video i doživeo!!!

Autor: Dragoslav Bokan